Australija: Jedan dan u Sidnejskoj operi

Tronovi, prestone dvorane, balske sale, apartmani, spavaće sobe i budoari više nisu skriveni.

Retke su dinastije i državnici koji su sačuvali svoju privatnost, pa i on uzmiču pred naletima publike.

Poneki viđeniji gost može zaviriti i u njihove privatne prostorije i pohvaliti se u javnosti.

Tamo gde nema carskih i  kraljevskih palata za posete su stalno ili povremeno otvorene neke od javnih građevina,  značajna dostignuća arhitekture i umetnosti: gradske kuće, palate berzi i banaka, pozorišta, opere.

U njima nema tajnih odaja, prostor je demokratizovan.

Sidnejsku operu, koja je sa nepunih četrdeset navršenih godina ušla u korpus svetske kulturne baštine kao izuzetni arhitektonski kompleks, mogu posetiti i ljubitelji svih vrsta muzike i radoznali turisti – godišnje kroz nju prođe blizu jedanaest miliona ljudi.

Kada je otvorena, pre pedeset godina, svet je dobio zdanje zadivljujućih sfernih školjki, prekrivenih belim keramičkim pločicama sa tkanjem koje podseća na strukturu lista.

Jern Utsan, danski arhitekta, dugo i mučno borio se da se njegova vizija ostvari ali je bio prinuđen, pre nego što je gradnja završena, da napusti Australiju i da nikada ne vidi svoje majstorsko delo.

Ironično je da čak nije ni pozvan, niti pomenut, prilikom svečanog otvaranja kompleksa, koji je učinio prepoznatljivim i Sidnej i ceo južni kontinent.

Tri  strukture školjki, koje su uronjene jedna u drugu, lebde na postolju koje ulazi u okean. Do njih možete doći ili sa obale zaliva ili kroz otvorenu botaničku baštu, na čijem travnjaku  piše „upozorenje“: „Molimo vas da šetate po travi, ovo je vaša bašta“.

Do samog ulaza u Operu vode monumentalne stepenice, a dok smo se peli uz njih, iza nas su ostali obrisi fronta sidnejskog zaliva sa nizom oblakodera i, na suprotnoj obali, deo grada prostog naziva: Stene.

On je bio mesto gde su se krajem osamnaestog veka smestili prvi evropski doseljenici na kontinent, engleski osuđenici i nešto slobodnih ljudi; iz tog doba preostala je samo mala jednospratna zgrada, nekada lučka uprava.

Ispod struktura školjki nalazi se velika koncertna sala, sala opere i baleta, dramski teatar, eksperimentalni teatar i studio.

Tu je i Utsanova soba, jedina prostorija koja sadrži originalni unutrašnji dizajn arhitekte, kompletirana posle njegovog „pomirenja“ sa gradom, posle više od tri decenije.

U dramskom teatru bili smo na predstavi ansambla autohtonih stanovnika, dinamične koreografije, koja nam je približila kulturu, tradiciju i istoriju narodâ koji imaju istorijsko pravo na južni kontinent.

Bili su na svome, jer  se i u prezentacji Opere navodi zahvalnost narodu Gadigal, „tradicionalnim čuvarima Tjubovgala, zemljišta na kome stoji zgrada Opere“.

Sa terase, posle predstave, otvorio nam se pogled na drugi deo sidnejskog zaliva kojim dominira most, sagrađen početkom dvadesetog veka, s impresivnim lukom koga prepoznajemo po vatrometu za novu godinu.

Bio je zaštitni znak Sidneja sve dok na susednu obalu nije doplovila  Opera.