Kako je Fića postao zvezda jugoslovenskog automobilizma?

„Fića je naš prozor u svet: on nas je postepeno uvodio u visoko društvo, makar to činio i na mala vrata. Kao siromašni rođak iz provincije, Fića se gura tamo gde ga ne zovu: na trke, na parkinge velikih stranih gradova, gde ga zaklanjaju široka pleća bogatije rodbine. Auto je radni konj savremenih nomada, a ako su veliki strani automobili rasne ždrebe i trkački vratovi, onda je Fića skromna raga, koja se ipak ne mora stideti svoje izdržljivosti i želje da se takmiči“, reči su. Igora Mandića, hrvatskog pisca i esejiste, pisanog koncem ‘ 70-ih godina.

Fića, prvi jugoslovenski automobil i jedan od simbola industrijalizacije nekadašnje zemlje, otišao je od fascinacije do zaborava, a njegov život je podeljen na nekoliko važnih etapa. Posle Drugog svetskog rata i godinama kasnije, biće to jedini automobil koji je proizvodila Jugoslavija i kao takav jedini dostupan njenim stanovnicima. Zameniće ga „noviji” Jugo, a potom i uvozni automobili.

Pogačareva studija o Fiju: Na putevima nostalgije i sećanja

Raspadom države i Fića se raspada, ali ostaje živ u „narodu“, ostaje živ u sećanjima, u pesmama Darka Rundeka, Ramba Amadeusa, prisutan je u kinematografiji, a napisano je nekoliko knjiga u njegova čast. Naučnu studiju Martina Pogačara, istraživača Instituta za kulturološke i memorijalne študije Slovenačke akademije znanosti i umetnosti, Fića, auto za sve: zvijezda jugoslovenskog automobilizma između puteva i sjećanja, nedavno je u Hrvatskoj objavila Srednja Europa.

Studija tematizira život Fiće – od nastanka i dozvole za proizvodnju Fijata, započete 1955. godine, i prvog automobila koji je motorizirao Jugoslaviju i odveo njen narod na tolika mjesta, do naših dana u kojima Fića uživa u kultu. status, uzdignut na nivo mita u masovnom imaginariju i pop-kulturi.

U knjizi Fića: auto za sve, Pogačar čitaoce vodi kroz bogatu prošlost ovog popularnog automobila, piše o njegovom mestu i značenju u tehničkom i industrijskom nasleđu, ali pre svega kroz sećanja i intimnu prošlost, jer svako od nas , rođen na postjugoslovenskim prostorima i nakon raspada bivše države, u porodičnoj prošlosti ima albume sećanja posvećene Fidžiju.

Bio je to automobil koji je, kako kaže Martin Pogačar, motorizovao Jugoslaviju, ali i simbol, pravi proizvod industrijalizacije zemlje koja je pre Drugog svetskog rata bila samo delimično industrijalizovana, a ta industrija je takođe bila uglavnom u vlasništvu stranaca.

Prvi automobil koji je Jugoslavija proizvela

„Posle rata, Jugoslavija je krenula putem obnove i izgradnje, vlast je shvatila da sopstvena automobilska industrija ne znači samo izgradnju terena za razvoj drugih industrija, već i razvoj individualne potrošnje. Fića je tada sublimirao ne samo razvoj, već i budućnost“, kaže Pogačar.

Fićo je prvi automobil koji je Jugoslavija proizvela, a dugi niz godina bio je i jedini. Proizveden je od 1955. do 1985. godine, a proizvedeno je više od 900.000 automobila. Uporedo sa izgradnjom fabrika i gradova razvijao se i turizam, dodaje Pogačar, a socijalistička Jugoslavija je shvatila da uz rad dolazi i dokolica.

„To je omogućio i lični automobil. Tako da je ova materijalna i simbolična zver od samog početka dirnula i srca i ruke (bio je to automobil, kome je trebalo mnogo pažnje, zeznuti), i kao takva ušla je u mnoge porodične priče, a kasnije i u uspomene“, rekao je Pogačar.

Fića je, tvrdi Pogačar, prošao kroz život od fascinacije do zaborava.

„Zastava je počela da proizvodi i druge modele, Zastavu 101, kasnije Jugo, Florida, a povećao se i uvoz stranih automobila. U odnosu na njih, Fića je ostao manji i zarđaliji, tehnički se nije promenio niti poboljšao, a preokret je nastao raspadom države“, objašnjava on.

Automobil između ikone i predmeta

Krajem ’80-ih Fića je bio simbol zaostalosti i neuspeha socijalizma, a ’90-ih je postao simbol nečega čega više nema, nečega što postoji samo u sećanjima. A kada nešto postoji u sećanjima ljudi, onako kako postoji Fića, onda za to nema boljeg i sigurnijeg mesta na ovom svetu. A to je, u suštini, perspektiva iz koje je Pogačar pisao ovu studiju, raskošno opremljenu i sjajno osmišljenu, sa mnoštvom retko viđenih fotografija, koje samo potvrđuju da je Fića, zapravo, automobil između ikone i predmeta.

Danas živi u muzejima, na putevima, garažama, a neki i na dnu mora. Ljubitelji fiće i danas se sastaju na tematskim sajmovima i skupovima, razmenjuju rezervne delove, pokazuju najnovije intervencije. Za neke je Fića i dalje svakodnevno prevozno sredstvo – radna alatka kojom stignu do bašta i vinograda.

Za većinu ljudi koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, Fića je simbol jedne epohe, ikona koja ih podseća na trenutak kada su ga uopšte kupili, kuda i sa kim su išli zahvaljujući njegovim točkovima, šta su video i doživeo. Fićo je sećanje sa kojim se prave uspomene. Njegovo telo nalik bumbaru nikada nije prestalo da leti.

Fićo i danas budi nostalgiju, romantizovana sećanja, lepa i pomalo bolna iskustva, podseća mnoge na vreme u kome su bili mladi, vreme koje ništa ne može da vrati. U tom smislu, sećanja na Fiću su svojevrsna uteha; čak i kada ostarimo, kada nas više nema, živimo u sećanjima, jer živeti u sećanjima znači živeti u ljudima, u njihovim srcima. Ako nas patina prekrije, dovoljno je da je obrišete „vlažnom krpom”. Sjaj će se „vratiti“ sam od sebe, u oči.