Vožnja na dva odsto baterije - u potrazi za elektropunjačem u Srbiji 1

Foto: NIS (Arhiva)

Put od Centralne Srbije do Beograda automobilom koji se u potpunosti kreće na električni pogon, bio bi pravo uživanje i najbolji način za uštedu, samo da utisak, živce, a i utrošeno vreme, ne remeti činjenica da je u Srbiji praktično nemoguće napuniti ovakvo vozilo bez ozbiljnog prethodnog planiranja i pripreme.

Za kupovinu elektrovozila u Srbiji, država je obezbedila subvencije koje su se donedavno isplaćivale novom kupcu potpuno električnog vozila, zatim je oslobodila vlasnike troška registracije automobila, a sa uštedama koje se postižu na gorivu i pored ekoloških prednosti, ovo može biti vrlo primaljivo rešenje za vožnju.

Uz sve pogodnosti, ukoliko se upustite u proces kupovine potpuno električnog vozila u našoj zemlji, imaće dovoljno vremena da razmislite i o održavanju istog tog vozila odnosno prevashodno o punjenju elektromotora i planiranju svog putovanja u skladu sa dostupnim punjačima.

Ako uzmete sve ovo u obzir i, pored malog broja punjača, odlučite da se odvažite na ovu avanturu, spremite se, tu nije kraj potencijalnih problema.

Ako pak ne prođete ceo ovaj proces, već sednete prvi put na probnu vožnju vozilom na električni pogon i odlučite da se provozate kroz Srbiju, gotovo je izvesno da ćete se zapitati šta vam je to trebalo.

U zavisnosti od vrste automobila, raspon koji električno vozilo sa jednim punjenjem može da pređe iznosi u proseku oko 300 kilometara dok se kao maksimalni doseg pominje 650 kilometara.

Električno vozilo u koje je sela reporterka Danasa imalo je raspon od oko 500 kilomentara sa jednim punjenjem baterije. To bi trebalo da je više nego dovoljno da se iz Beograda ode do, recimo, Šumadije i Kragujevca i vrati nazad u Beograd.

Udaljenost od Beograda do Kragujevca je oko 180 kilometara (najdužom rutom), što znači maksimalno 360 km u oba pravca. Na to treba dodati još kilometraže za razgledanje i obilazak okoline i uzeti u ozbir moguću grešku u proračunu računara u automobilu, odnosno lako je napraviti veću potrošnju od one koja je uzeta za ovu procenu. Ali to bi svakako i dalje trebalo da bude ispod 500 kilometara maksimalnog dometa.

Ipak, obaveštenje o praznoj bateriji, nalik onom koje nam se pojavljuje na mobilnim telefonima, koje se uključilo nadomak Beograda, i potraga za elektropunjačem u koju smo kasnije krenuli, demantovalo je početni optimizam o vožnji bez stajanja radi punjenja baterije.

Kada se prvi put sedne u električni automobil reakcije mogu biti uglavnom pozitivno iznenađujuće – od toga koliko je tih, do praktičnosti vožnje sa svim pomagalima moderne tehnologije koja ova vozila po pravilu imaju, a posebno iznenađenje izaziva računica ušteda koje se postižu sa ovakvim vozilom.

Jedno punjenje električnog autmobila na brzom punjaču, od 0 do 100 odsto baterije, moglo bi da bude potpuno besplatno – što je trenutno slučaj za punjače na javnim putevima, ili da košta oko 2.000 dinara, odnosno onoliko koliko iznosi parking u javnim garažama koje poseduju elektropunjače.

To važi u slučaju da do ovih punjača u Srbiji uspete da dođete.

Autoput „Miloš Veliki“: više punjača u najavama, ne i u stvarnosti

Ugradnja punjača za električna vozila na autoputu „Miloš Veliki“, odnosno izjave državnih zvaničnika o tome, naveli su nas da poverujemo da će biti bezbedno i udobno krenuti put Kragujevca novim auto-putem Beograd-Čačak jer se električni automobil usput može dopuniti, pa čak i besplatno.

I zaista, u pravcu iz Beograda postoji punjač, koji doduše u tom trenutku nismo imali potrebe da isprobamo. Ideja je bila da ćemo u povratku iz Kragujevca, ne zato što je baterija prazna, već radi provere kako punjenje funkcioniše, ići takođe preko autoputa „Miloš Veliki“, i zastati kog Ljiga gde se nalazi punjač kako bismo dopunili bateriju vozila.

Problem je nastao kada smo, uprkos ubeđivanju nekoliko poznanika da na autoputu postoji punjač u smeru ka Beogradu, shvatili da postoji mesto predviđeno za punjač, ali još uvek nije u funkciji. Dakle, punjač za električno vozilo postoji u smeru ka Čačku kod Ljiga, ali sa druge strane, u smeru ka Beogradu, ovakav punjač još nije postavljen.

Vođeni uverenjem da su informacije koje smo dobili tačne, produžili smo vožnju na putu „Miloš Veliki“ sa stajanjem na svakom odmorištu na autoputu kako bismo proverili da li je možda punjač na nekom sledećem. I tako smo napravili još veću grešku jer smo se udaljili od jedinog punjača koji smo videli, doduše u suprotnom smeru, te je bilo sve teže da se vratimo do njega.

U tom trenutku nismo bili naročito zabrinuti jer je kompjuter u automobilu pokazivao da imamo dovoljno energije za kilometražu koja nam je preostala do Beograda i više od toga.

A kada stignemo do Beograda – lako ćemo, u glavnom gradu mora imati električnih punjača – pomislili smo.

Ipak, razočarenje, a sada već i strah od gašenja automobila na sred puta, postajali su sve veći od trenutka kada smo prišli Beogradu.

Od isključenja kod Surčina u pravcu ka Beogradu, kada je baterija već spala na sedam odsto, zaustavili smo se na nekoliko pumpi a neke od njih zvali smo i telefonom da proverimo da li imaju punjače – brze ili spore nije bilo bitno, za električne automobile.

Nijedan nema punjač, iako se nalaze na prometnom delu autoputa pre ulaska u Beograd.

Naše nade da ćemo pronaći punjač, a i procenti baterije počeli su raipidno da se smanjuju te smo uporedo pretraživali mape punjača na internetu i zvali ljude koji se u električne automobile razumeju malo bolje od nas kako bi nam reli – „gde se ovo čudo puni“.

Postoje mape punjača ali ne zna se da li su ispravni ili zauzeti

Mape sa elektropunjačima trebalo bi da su pouzdane jer imaju ucrtane sve lokacije u gradu na kojima se može naći ovakav punjač, ali one vam ne mogu pokazati da li je taj punjač ispravan ili možda zauzet u trenutku kada je vama potreban. To se mora proveriti na terenu.

I mi smo krenuli u proveru, odnosno potragu za pravim mestom za dopunu. Najbliži nam je bio jedan novobeogradski hotel koji ima više elektropunjača. Ostavili smo auto na parkingu hotela i otišli na kafu u nadi da će se baterija dopuniti za nekoliko procenata kako bismo mogli bezbedno da stignemo do krajnjih destinacija.

Ipak, kada smo se vratili ubeđeni da se automobil dovoljno napunio, shvatili smo da se nije punio uopšte – ili je punjač bio neispravan ili mi nismo uspeli da ga povežemo. Ni zaposleni u hotelu nisu znali da nam kažu šta da uradimo.

Sa dva odsto baterije usmerili smo se do najbliže pumpe. Pumpa u srcu Novog Beograda, jedna od reprezentativnijh u vlasništvu nekadašnje državne naftne kompanije – nema elektropunjače. Potraga je morala da ide dalje ka javnim garažama koje su nam delovale kao najpouzdanije rešenje.

Garaža „Obilićev venac“ sigurno ima punjač, mislili smo. I zapravo ih ima tri srednje brza punjača koji mogu da napajaju ukupno šest automobila, barem prema zvaničnim podacima. Kada smo stigli do Obilićevog venca, zaposleni u garaži su nam objasnili da je trenutno u funkciji samo jedan punjač, a i on je bio zauzet.

Radnici u garaži nisu mogli da nam kažu kada će se vlasnik vratiti i završiti sa punjenjem i savetovali su nas da produžimo u garažu „Pionirski park“ kod Skupštine Beograda. Tu postoje dva punjača sa samo dva slobodna parking mesta, ali ovo su sporiji punjači, a nama je sada već bila potrebna brza dopuna kako se auto ne bi ugasio. Odlučili smo se za još jedan pokušaj u potrazi za bržim punjačem i otišli u još jedan od hotela u centru Beograda koji bi mogao da ima ovakav punjač.

Punjač je bio tu, ali nije bio brži ništa više od od onog prethodnog. Vreme punjenja koje je auto preračunao iznoslilo je više od 10 sati što znači da ćemo za toliko vremena i platiti parking u ovoj garaži. Naravno, to je svakako jeftinije nego jedno punjenje rezervoara benzina ili dizela, ali ono što se troši je – vreme.

Oko tri sata proteklo je od našeg ulaska u Beograd od konačnog početka punjenja, što sa onih upozoravajućih sedam odsto baterije uopšte nije loš rezultat za ovaj auto, ali loše bi bilo d morate da idete u ovakvu potragu svaki put kada se auto isprazni.

Naravno, uz bolje prethodno planiranje vremena za punjenje i eventualnu opciju zakazivanja punjenja u nekoj od garaža, neke od ovih nelagodnosti bi mogle da se izbegnu.

Problematično je što u Srbiji još ne postoji ništa ni blizu pouzdane mreže, ne samo elektropunjača već i mreže za informisanje o tome gde su punjači zauzeti, koji su ispravni ili ne, i koja je snaga punjača na određenoj lokaciji.

Dok se ovako nešto ne razvije, mi nemamo potrebe ni da razmišljamo o mogućnosti prelaska na potpuno električna vozila, koliko god pogodnosti ona nudila.