Azerbejdžan: Baku, grad najbliže Evropi

Razvođe na severu pripada Evropi, ono na jugu Aziji.

Apšeronsko poluostrvo je peščani jezičak na južnom delu razvođa i stoga je u Aziji.

Na njegovom obodu je Baku, prestonica Azerbejdžana.

Pet okruga ove zemlje nalaze se na severnom delu razvođa, što čini Azerbejdžan evropskom zemljom.

Prestonici nedostaje samo pedesetak kilometara do najbližeg okruga da bi i geografski bila u Evropi.

Ali, po svom izgledu, Baku je evropski grad.

Baku se brzo menjao u poslednja dva veka.

Njegova konstanta je srednjovekovno jezgro, „Unutrašnji grad“ (Ičeri šeher), sa tvrđavom, Džamijom Muhameda iz jedanaestog veka, dvorom šahova Širvana i zagonetnom Devičijom kulom.

Ne zna se kada je kula napravljena, niti čemu je služila: zoroastrijansko svetilište sa večnom vatrom, koja je gorela na prirodnom izvoru gasa ili, pak, „kula tišine“ na kojoj su pripadnici ovog verovanja iznosili preminule na dar pticama.

Ili prosto osmatračnica i odbrambena kula?

Baku su menjali nafta, a danas i prirodni gas.

U samom gradu naftu su u prošlosti skupljali iz površinskih barica i vadili kofama iz plitkih bunara.

Sredinom devetnaestog veka napravljena je prva naftna bušotina i grad su prekrili najpre drveni, a zatim i čelični tornjevi.

Na mestu prve bušotine, na uskoj obali duž puta za Gobustan – mesto milenijumskih crteža na stenama – danas nema tornjeva, jer su moderne naftne i gasne platforme premeštene u more i vide se samo njihovi daleki obrisi.

„Naftna groznica“ je preko noći stvorila „naftne barone“.

Najveći od njih bili su braća Nobel – Alfred je bio jedan od akcionara – i Rotšildovi.

Sreća nije birala: baroni su postali i Rusi – Kokorov, i Jermeni – Gulbekijan (poznati kolekcionar), Mantašev, Mirzev, Lianozov.

Tajkuni lokalnog porekla do enormnog bogatstva dospeli su iz seoskog siromaštva – Tagijev, Asaduljajev, Muhtarov, Nagijev.

Oni su gradu podarili evropski izgled – najlepše zgrade u sadašnjim ulicama Istiklalijat i Nijazi, dobrotvorne ustanove, Gradsku kuću, vodovod i železnicu.

Grad na pesku dobio je parkove, donošenjem zemlje iz Persije i vode sa Volge.

Ali, uz njega je nikao industrijski monstrum, „Crni grad“ (Kara Šeher) rafinerija i fabrika, koje su učinile da je „sve crno: kamen, zemlja, vazduh, nebo“.

Tu je u nepodnošljivim uslovima radilo pedesetak hiljada radnika, čije je štrajkove organizovao i zbog toga robijao mladić Soso, kasnije poznat kao Staljin.

Da su znali šta ih čeka, nikada ga ne bi pustili iz tamnice…

Staljinski period gradu je doneo gigantski Vladin dom arhitekte Rudnjeva (autora Univerziteta Lomonosov u Moskvi).

Od sticanja nezavisnosti, prihodi od nafte i gasa omogućili su revitalizaciju prestonice.

Moglo bi se reći da iza toga u poslednje dve decenije stoji predsednik Ilham Alijev, ali sa pametnim izborom svetskih arhitekata, uključiv i Zahu Hadid i Fostera.

„Crni grad“ pretvoriće se do kraja ove decenije u skup ogromnih nebodera.

Kako će to izgledati, izvestiću vas kada ponovo odem u Baku.