U selu Bački Jarak bio sam dva puta, 16. maja 2015. godine i 6. maja ove. Ono se nalazi u srcu Vojvodine, između Novog Sada, pokrajinske prestonice i Temerina, opštinskog sedišta, nasred druma.
Neko bi rekao da je to naselje skrajnuto sa puta, kao da nekome smeta. A mesto je pitomo i gostoljubivo, puno malih lokala, kafana i kafića u koje meštani i namernici rado svraćaju i razmenjuju misli, rečima i pogledima. Povod mom ovogodišnjem putovanju iz Vršca, preko Novog Sada u Jarak bilo je svečano osveštenje spomen-obeležja u Bačkom Jarku na mestu masovnih grobnica gde su bez ikakvog obeležja pokopani stradali u sabirnom logoru za Podunavske Švabe, na ledini, nepočin-polju, preko puta pravoslavnog mesnog groblja. I želja da vidim prijatelje Nadeždu Radović iz Beograda i dvojicu Nemaca koji su kao deca od 1944. bili zatočeni u koncentracionom lageru Jarek, Hansa Suprica (Supritz) i Štefana Barta (Barth) koji su bili tu logorisani.
O samom naselju nema mnogo reči u knjigama. Zapisano je da je početkom dvadesetog veka u njemu je živelo 2.127 Nemaca, 47 Mađara i dvoje Srba. Danas tu žive uglavnom Srbi, većinom doseljeni iz Bosne i Hercegovine posle Drugog svetskog rata koji nisu upoznali davne meštane. Od ranijih žitelja ostale su kuće kao spomenici i sećanje na njih. Kada bi zidovi njihovi mogli da govore, o mestu bi se više znalo, i pisalo. Ulice se seku pod pravim uglom, ušorene, široke, asfaltirane, i dok sam hodao trotoarom pored brojnih kafića i lokala imao sam utisak da me prate senke, i seni. Kada bih se okrenuo ništa nisam video ali osećaj da su senketine, ili njihove siluete ako senke mogu da ih imaju što ljudskoj mašti nije strano, iza mene nije me napuštao. Tada sam ugledao kako u centar mesta ulazi kolona autobusa. Nije podizala prašinu kao kolska zaprega. Dan je bio sunčan i suv.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
