Tridesetak metara duga dva reda pred improvizovanim biletarnicama Umetničko-istorijskog muzeja (Kunst Historisches Museum) ispred zgrade muzeja, uzimanje broja sa vremenom ulaska na izložbu u predvorju muzeja, panoi po čitavom gradu… deo su spektakla i najava izuzetnosti izložbe „Brojgel“ (Bruegel).
Četiristo pedeset godina po smrti autora prva velika retrospektiva njegovog i rada njegovih potomaka. Piter Brojgel ali i dvovekovna plejada slikara potomaka „smešnog Brojgela“ ili „Brojgela seljaka“ zaslužuju pompu koju je Beč podigao ovom izložbom. Postoji i onaj sitni detalj koji najviše govori zašto je Kunst historiše muzej izabrao baš Brojgela. Trećina sačuvanih slika, grafičkih listova, ilustracija Petera Brojgela se nalazi upravo u Beču u posedu Muzeja Albertina, Kunst Historiše muzeja i privatnim kolekcijama. Dakle, izložba ne slavi samo čuvenog flamanskog slikara nego i Beč, njegove mecene, bogatstvo i izuzetnost prestonice nekada velikog i moćnog carstva. Mala Austrija (malo manje od devet miliona stanovnika; po broju stanovnika neznatno veća od Srbije) se po izuzetnosti kulturnih zbivanja može takmičiti sa vodećim zapadnim centrima Parizom, Londonom, NJujorkom iza kojih stoje mnogo moćnije ekonomije i brojnije stanovništvo. Između ostalog, Beč je nedavno proglašen za prestonicu u kojoj je najudobnije živeti, ponajviše zbog bogatog i kvalitetnog kulturnog života.
O Starom Brojgelu se malo zna. Pouzdano se ne zna da li je rođen u Holandiji ili Belgiji, da li je rođen 1525. ili neku godinu kasnije, svakako pre 1530. Nije sigurno ni da li ime „Brojgel“ predstavlja ime sela iz kojeg potiče ili prezime njegovog oca. O njegovim roditeljima se ništa ne zna. Ne zna se ni kako je tačno izgledao. Postoji pretpostavka da je jedan od portreta upravo njegov. Nema sigurnih dokaza ni za tu tvrdnju.
Iz njegovog dela se jasno vidi da je u dušu poznavao seoski život, da su likovi sa njegovih slika seljaci u svakodnevnim poslovima, trenucima odmora, oporim zabavama koje završavaju pijankama i obeznanjujućim snom. Svaki pokret otkriva unutrašnje znanje čoveka vezanog za zemlju, njene plodove, floru i faunu. Na stablo se penje seoski mangupčić s glavom nadole. Trebalo se baš tako peti da bi umetnik znao da se mangupčić jednom nogom kači za granu, a drugom odupire, pa se potom izvijanjem vine do sledeće grane. Otuda i nadimak slikara „Brojgel seljak“. Onaj drugi nadimak koji ga prati „smešni Brojgel“ posledica je oslikanih brojnih prizora koji mame smešak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
