Beč: Ulica lepog fenjera i ružne zveri

Kako odoleti takvom imenu? Kakav li je taj fenjer (a nije crveni) kad se po njemu – evo već više od tri veka – zove ulica u centru carskog grada?

Kratka je, uska, bez impozantnih bečkih zgrada, savijena kao ruka u laktu, s malo ljudi i još manje vozila, bez kostimiranih momaka koji nude karte za koncerte, bez prepunih izloga i mamipara raznih vrsta.

Svetiljka stoji na kući broj 6, uz napomenu da je original u Muzeju grada Beča. Priznajem: fenjer ko fenjer. Ali u svoje vreme nesumnjivo dragocen.

Otkriću, međutim, i druge zanimljivosti. U ovoj ulici – kaže stara priča – nekad je živeo bazilisk, „jedna od najupečatljivijih figura imaginarnog srednjovekovnog bestijarijuma“. Nastanio se u bunaru kuće poznate kao Baziliskenhaus.

U toj zveri ukrstio se gmizavac s petlom, ili nekom drugom životinjom, zavisi od toga gde je i kada nastala legenda, poznata još od helenskih vremena a živa i danas (pogledati kod Borhesa, ili u „Hari Poteru“). Ko god bi to biće pogledao u oči, okamenio bi se.

Kako su ga se rešili građani Beča?

Nisu pomoću otrova lasice, jedinog spasa, već mnogo jednostavnije, samo se trebalo setiti.

Ko bi se dosetio nego šegrt (bar je u bajkama tako), u ovom slučaju pekarski. Iako se bazilisk nastanio u bunaru, on ga je našao u brašnu. Otkud sad u džaku, ili naćvama, ova verzija priče ne objašnjava, ali logično je da ga pekar nađe na svom radnom mestu. Stavio je ispred baziliska ogledalo, a on, objektivan, nije za svoj izgled krivio ogledalce, nego se i sam okamenio.

Priča je ispisana na zidu Baziliskenhausa, jedne je od najstarijih kuća u Beču (pominje se u dokumentima iz 1212. godine), a u niši na drugom spratu nalazi se i izvajani bazilisk. (Poznat, kao vasilisk, i iz starih srpskih rukopisa i skulpturalne dekoracije nekih manastira.)

Od oktobra 1838. do aprila 1839. u kući preko puta živeo je Robert Šuman. Sudeći po kompozicijama iz tog perioda, Beč je „depresivnom geniju“ prijao, a pogled na Baziliskenhaus nije negativno uticao na njegovo duševno stanje.

U susednoj zgradi bila je kovačnica – Alte Schmiede, piše na fasadi, iako je tu sada galerija. Prema Veselinu Čajkanoviću, kovač je smatran „za čoveka koji je u vezi s tajanstvenim, mračnim silama, nad kojima često ima vlast“. Ako je tako, radionica je bila na pravom mestu!

U ovoj uličici nalazi se i manastir iz 17. veka gde se i danas mladenci venčavaju. Barokna kapela sv. Bernarda iz 1662. godine otvorena je samo kad oni dođu, da baš tu izgovore sudbonosno „da“.

Ručali smo, naravno, u kafani „Kod Baziliska“ i naručili, naravno, fijaker gulaš; zbog imena, opet: em gulaš, em fijaker, sve u znaku Beča.

Ovde ništa sem firme i skulpture u izlogu ne podseća na strašnu živuljku. Sve je lepo, udobno i ugodno, ušuškano, sa svežim cvećem na stolovima i prigušenim svetlom koje blago pojačavaju sveće. Čak ni tamo gde i car ide peške ništa nije konfekcijsko – ni pločice, ni slavine, ogledala, svetiljke…

U Ulici lepog fenjera snimane su neke scene filma „Treći čovek“. Rekla bih da za ovu uličicu nije zanemarljiv podatak da je film dobio Oskara – za fotografiju!