Bela imela – mitski grm

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mi klinci sa Fruške gore (Vrdnik) smo odrasli pored limice (imele). Najbolja je bila ona koja je rasla na hrastovom drvetu, koju je jedino najsmeliji penjač mogao da ubere. Kad se popne gore u krošnje, bacao bi nam grmove i mi bi skidali bobice žute boje veličine kao zrno graška. To bi posle morali kuvati tri do četri sata, a kad se malo ohladi ,čistili bi od kožice, da bi dobili grumen kao jaje čiste limice. Onda bi to stavili u pravougaonalnu futrolu od kože, koju bi isekli od starih školskih torbi (obavezna koža), naseckali tanke štapiće kao za ražnjiče i lagano namotali limicu. To bi stavljali na češljugar i cikoriju, i lovili štiglice i cajzliće. Toliko je bila lepljiva da su nam se i ptičari lepili na nju i samo nam je kvarili i prljali , onda bi morali benzinom da je peremo. Zimi je morala da se grelje da bi bila lepljiva pošto je mrzla.E na tome sam odrastao 80-tih godina. I sad mogu da joj se setim mirisa!!!