Benin: Jedna vudu svečanost

Nismo imali odgovor ni na jedno pitanje koje nam se vrzmalo po glavi, ali prijala nam je ideja da smo prvi putnici iz Srbije koji će imati priliku da vide izvorni vudu ritual u kolevci ove religije.

U selu su nas dočekala deca, uvek nasmejana i raspoložena za bombone.

Poveli su nas do kuće ukrašene naivnim crtežima jarkih boja. Unutra smo zatekli punačku, stasitu gospođu ozbiljnog lika koja nas je obavestila da glavni sveštenik još nije stigao, te da možemo malo prošetati selom. Kroz petnaestak minuta pojavio se jako visok čovek, prodornog pogleda i orlovskog nosa, obučen u luksuznu šarenu mantiju sa belim povezom oko glave.

Zaista je bio „visoki“ sveštenik! Šalu na stranu, ostavio je snažan utisak na sve prisutne, probadajući nas prodornim očima čije su zenice iz blizine podsećale na klikere stoperce, jer su se boje u njima bukvalno prelivale. Da nismo bili tako daleko od stvarnog sveta, posumnjao bih da nosi raznobojna sočiva.

Ritual je počeo prizivanjem Sapate, vudu božanstva čija se svetilišta nalaze na obodima sela i koje je zaštitnik plodnog zemljišta, useva i štiti vernike od mnogih zaraznih bolesti.

Zato su sveštenici njegovog kulta i seoski doktori. Uzano, malo svetilište nije nam dozvolilo da jasno vidimo šta se unutra dešava. Više smo čuli, nazirali i osećali ritual.

Rasprskavanje ruma iz usta sveštenice po unutrašnjosti hrama, tužno zapomaganje žrtvenih kokošaka, paljenje sveća i mrmljanje molitvi. Kokoši presečenih vratova su zatim izbačene ispred hrama uz nove molitve. Po položaju mrtvih ptica sveštenici su prepoznavali raspoloženje božanstva. Sve je ovoga puta bilo u najboljem redu (osim za kokoške), jer je vudu božanstvo prizvano.

Posle petnaestak minuta u drugom, većem delu sela, gde nas je dočekala raznobojna gomila meštana, svečanost je nastavljena. Kada je visoki sveštenik izašao iz kola, svi su pred njim pali ničice. Svečanost je, uz mnogo plesa, snažnog udaranja u bubnjeve i padanja u trans, trajala oko dva sledeća sata.

Plesači su se smenjivali, a bubnjari okupani znojem udarali surov ritam koji je i neke od nas naterao na ples, što je izazvalo smeh i odobravanje seoske dece.

Konačno, ritam se polako smirio, bubnjevi su utihnuli i pod vrelim prepodnevnim suncem svečana povorka krenula je do obližnjeg svetilišta da isprati prizvano božanstvo.

Molitve su izrečene, oblak ruma raspršen iz usta sveštenika kao blagoslov završio je na obrazima i pognutim glavama okupljenih vernika, a zatim na zidovima bogomolje. Sveće su upaljene, pa ugašene, još jedan oblak ruma okupao je svetilište i Sapata je otišao u svoja vudu nebesa, a svečanost je završena.

Jedan od gostiju, u povratku je komentarisao događaj, poredeći ga sa velikim vudu spektaklom koji je doživeo na Haitiju, sa masom velikih i manjih žrtvenih životinja i gomilom sveštenika i plesača obučenih u belo sa crvenim maramama vezanim oko glave i pasa kojima se ubrzo lica pretvaraju u izbečene crvenkaste maske, a odeća poprima skerletnu boju…

Meni se ovaj naš, beninski doživljaj više dopao. Bio je skroman, ali baš zato prirodno stvaran.

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel