Beograd (1): Alternativa Ministarstvu realnosti

… okrepljujuće je i lekovito setiti se da posle nas neće biti potop, da će se kad odemo planeta i dalje okretati, da će neki novi klinci stvarati lepotu, iskrenost, vazduh, tačnije kiseonik, da ga svi dišemo. Jer bez kiseonika sve pametno, lepo i dobro vene i umire. Mi koji smo navikli da dišemo na škrge ponekad zaboravimo da je život neuništiv, da su život i umetnost tamo gde se ništa ne prodaje i ne kupuje, gde se ne kalkuliše, tamo gde je svaka reč po meri duše koja jedino želi da se oglasi, javi da postoji. Nije lako biti pesnik i biti čovek tamo gde se svaka reč pre nego što se i izgovori obrne bezbroj puta, gde reči imaju upotrebnu vrednost i služe kao validna moneta za ulazak u mejnstrim establišment, čak i kada je taj establišment mutav i nepismen. Taj establišment je obično dobro kotiran u kulturnim i političkim krugovima, i svoje sesije i promocije održava po opštinama i kulturnim institucijama..

U nedelju 24. decembra 2017. u Rexu je odražano poslednje PESNIČENJE. Iskreno se nadam ne i bukvalno poslednje, već poslednje u tom prostoru. Zašto, to nije tema ovog malog prikaza. To „zašto“ spada negde drugde. NJime treba da se bave filozofi, istoričari, politikolozi, sociolozi, a bogami, i psihijatri i psiholozi. Dakle, ja ću govoriti o nečem drugom. Ovo pesničko „pesničenje“ je ono što zvanično pesništvo, ako uopšte postoji, odavno nije. Ovde se ne pravi karijera, ne stiče status priznatog umetnika koji ima socijalno i ide mu staž, nikome od njih se neće pojaviti slika na naslovnoj strani Glorije i laskavi prikaz u Blicu ili Politici. Oni nisu poznati i slavni, oni jednostavno žele da ih neko čuje, da izgovarajući svoje stihove čuju sami sebe. Iskreni su i neiskvareni imperativom novog doba koji glasi: Ako te nema u novinama i na televizijskim ekranima, i to svakodnevno, to znači da nisi uspeo, ti u stvari i ne postojiš. Ti si niko. Imala sam zadovoljstvo da podelim zajednički vazduh i fizički prostor sa ljudima koji su i te kako NEKO! Oni anonimnost u kojoj stvaraju ne doživljavaju kao frustrirajuću stigmu. I to je ohrabrujuće i potvrđuje moju tezu da su prave vrednosti, i zdrav, kritičan, i nerazmenjiv u siću odnos prema sebi i svetu neuništivi.

Na sceni Rexa se smenjivalo samo vreme. Nekoliko generacija je savršeno harmonično, spontano i sa neverovatnom količinom pozitivne energije komuniciralo i odlično se razumelo jer je govorilo istim jezikom: jezikom kreativnosti, ljubavi prema istini i slobodi. Ima samo jedna reč koja to može da opiše – ta reče je ALTERNATIVA. Tiha, uporna opozicija Ministarstvu realnosti. Ona traje već četvrt veka, i trajaće i dalje, a Ministarstvo realnosti će i dalje tlačiti i eksploatisati koga može. Ali ni to neće trajati doveka. Znamo to iz iskustva i istorije.