Beograd (2): Slobodna i neukrotiva reč

Atmosfera u prostoriji nabijenoj dobrom, pozitivnom, vitalnom energijom podsetila me je na jedno vreme koje je davno prošlo, ako i jedno vreme smemo nazvati prošlim jer na njemu počiva naša sadašnjost iz koje projektujemo i stvaramo svoju budućnost. Pre samo pola veka, dakle u pitanju je ne tako davna prošlost, u umetničkom svetu alternativa zadatoj stvarnosti se nazivala Crni talas. Protagonisti i nosioci tog pokreta u književnosti, filmu, pozorištu i drugim umetnostima bili su nalik ovim mladim ljudima koje Rex okuplja podržavajući njihov mladalački entuzijazam. Ovi prvi su bili u boljem položaju jer su bili vidljivi, čak podržani od institucija i vlasti. Ova današnja andergraund populacija je nevidljiva. Imala sam neodoljivu asocijaciju na vreme staljinizma u Rusiji kada su se pesnici i književnici okupljali po stanovima i kućama kao neka sekta ili prvi hrišćani koji su bili pretnja po okupatorsku vlast Rimljana. Hoće li i ovi „prvi hrišćani“ doživeti istu sudbinu?

Na kraju večeri je rečeno da će se dalja okupljanja, druženja i čitanja radova odsad događati po stanovima. Trenutno su nigde, nemaju prostor i ne znaju kada će i da li će ga imati u neko dogledno vreme. Zaboravila sam da pomenem da poezija ovde nikad nije bila kraljica pisane reči, i pesnici nikad nisu bili poštovani i obožavani kao u Rusiji. Poštovani su bili, ali ne i vrednovani kao ostale literarne forme. Danas nisu ni to. U modi su petparački ljubavni romani, kvaziintelektualni, revolucionarni i fantastični literarni uradci, krimići i horor priče. Tvrdi realizam i hiperrealizam kao životni i umetnički stil u svom najsirovijem obliku osvojili su svekoliku umetničku scenu. Gde tu smestiti poeziju?

Poetska misao je proterana iz života jer je njena tržišna vrednost 0 dinara, bar tako kaže ono ministarstvo koje sam pomenula. U svetu koji više ne ume da čuje tišinu koja progovara jer ima šta da kaže, zagluhnuti smo prostačkom i neumerenom samohvalom i bukom koju pravimo udarajući kao divljaci u tam-tam svog naduvanog, obožavanog JA.

Čini se da smo zaboravili kako zvuči pesma malog, neuglednog slavuja koji živi u kavezu, koga samo povremeno iznesu na prozor da pozdravi dan koji više ne može da vidi jer je oslepeo u tami sobe koja je čitav njegov svet. Na sreću, nebo, sunce, sloboda i radost letenja, kao i oštrouman, lucidan pogled iz visine na zemlju u njegovoj su krvi i sećanju, i on o njima peva. Pravi pesnik je majstor poetske slike i mislilac. Za kraj ću citirati dva stiha iz pesničke zaostavštine Branka Miljkovića. Za njega Petar Džadžić u knjizi BRANKO MILJKOVIĆ ili NEUKROTIVA REČ kaže da je princ pesnika:

Mi pevamo da se postide roboti

Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu

I mada više voli borbu nego pesmu

Naše nas srce još ne osramoti

Šta god se odsad pa nadalje događalo sa Rexom, Reč će nastaviti da živi, slobodna i neukrotiva jer:

Svet se deli na one koji su zapevali

i one koji su ostali robovi.