Beograd: Studentski radovi u toku

Haleluja, rekli bi neki, nek je živ i zdrav, pa da se sretnemo za njegov stoti.

Okuplja se ekipa svih generacija još od prošlog septembra da mu oda počast. Mislim „Studentu“. Postoji i dalje, al’ ne u štampanom izdanju kako su čitaoci navikli. U duhu vremena, prešao je na onlajn verziju, al’ sanja papirnate snove, kioske i kolportere. Redakcijski se drže sredom. Krug se širi sa svakom novom sedmicom, dolaze bivši gloduri, urednici, saradnici aka Inicijativa da kolektivno definišu program proslave jubileja „svoje“ hrabre, (ne)voljene, pažene, gažene, principijelne novine. Bez patetike. Ima neke neobjašnjive zavodljivosti koja nije žal za prošlim nego inspirativna istorijska činjenica. Razobručila se snaga i ambicija. Obimni radovi u toku. A zabrane neće proći. No Pasaran.

„Kačićemo eksponate štipaljkama, izložbe će biti“, reče Milenko, kao komentar na opreznu bojazan da širina poduhvata zavisi od novca. Tražene su nevelike pare od nadležnih, ako daju daju, a ako ne daju… Izložbe „vizuelnog identiteta Studenta“ će biti, u junu, mantramo. Nasrnuli smo odlučno i na monografiju o listu. A tzv. materijalna podrška? Gromada od čoveka iz naših redova, koji kao i plejada „studentovaca“ živi napolju, bez oklevanja se ponudio da finansira pozamašan projekat i pominjemo ga sentimentalno u svakoj prilici. Otvoriću nam i Fejsbuk stranicu, reče Jelena. Podrazumeva se. Progres i revolucija su naše srednje ime, kako drugačije, zaključi neko. Šta ćemo kad jubilej prođe, navikli smo na dinamiku grupe. Koncipiraćemo nešto provokativno da premostimo monotoniju do 85. rođendana, taman smo uhvatili zalet. U redakciji, zapravo za kafanskim stolovima u „Akordu“ živahno. Kakofonično. Snima se emisija za Radio Beograd. LJubo, Aleksandre, Jugo, izvolite, mikrofon je vaš. Ide se u Muzej Jugoslavije na razgovor, dogovara platforma za seriozan nastup… Nestrpljivo iščekujem tribinu o čuvenoj šezdesetosmoj, lipanjska gibanja, nepokolebljivi „Student“ na barikadama demokratije. Državni vrh u panici, cvet mladosti rešio da promeni svet, padaj silo i nepravdo. Čudesno… Đorđije, Aca, Alija, Vita, Rajko, Branka, Milisav, učesnici i svedoci, da istorija ponovo progovori. Hapšenjem Laze (Stojanovića zbog diplomskog filma Plastični Isus, prim. a.), smenom profesora na Filozofskom stavljena je tačka na ’68, kaže Majstor. Svi zabranjivani šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih XX stoleća čekaju muzejski ram za sliku. Vladino Ja u Hronici sumnje za Student napisalo i da je postao uzor svoj omladinskoj štampi diljem Jugoslavije.

Da je osamdesetih prošlog veka bilo mobilnih sa kamerama, joj kakve bi mini-dokumentarce danas mogli da montiramo i prikazujemo. Ovako, ostalo je sećanje. Pamtim gusti dim od cigareta, pisaće mašine, visoka ulazna vrata redakcije na četvrtom spratu u Balkanskoj 4 i ono trčanje kamenim stepenicama koje se sužavaju kad zaviju u krivini i tako sto puta gore dole, dušu da ispustiš, lamentira Nada. I stvarno, iz nekog čudnog razloga nismo se fotografisali, valjda zauzeti pisanjem, al’ smo propust ispravili 2017. Na svakom redakcijskom spremno poziramo kad Jelica vikne – Slikanje…