Maja Beganović, mlada slikarka u poslednje vreme u slikarstvu, ali i u performansima, istražuje forme, njihova raslojavanja, skidanje slojeva koji imaju različita značenja i preklapanja od kojih potom nastaju nove celine i slažu se u vidu pačvorka.
Istražuje mogućnosti pojedinih fragmenata razgrađenih slojeva. Brojne su asocijacije koje budi to raslojavanje. To je zapravo traganje za nekom vlastitom istinom, možda pokušaj da se spozna univerzalnost delića ma koliko bio neznatan i nezametljiv. Raslojavanje podseća na skidanje opni lukovice. U jednom performansu koji se zove „Razlike“ se obmotava folijom da bi je kasnije rascepila, skinula i dobila trag vlastitog tela koji potom ispunjavam novinama. To isprazno telo ispunjeno još ispraznijim medijskim sadržajem postaje artefakt za sebe, upozorava na otuđenost i ispraznost vremena i mesta u kojem živi.
Na izložbi održanoj 2016. u Galeriji opštine Vračar kroz slike je pokušavala da govori o opresiji kojoj kao žena svedoči u falocentričkoj kulturi. Kroz odnos formi i kontraformi pokušava da pokaže da su forme i kontraforme podjednako vredne, da svaka od njih gubi potiskujući, osujećujući, eliminišući onu drugu.
U sledećoj fazi rada bavila se kristalima koji su dosta čvrste forme. U različitim delovima sveta im se pridaju različita značenja, često i magijska. Kristali zrače, veruje se da imaju uticaj na čoveka, na ljudsko zdravlje, delanje, raspoloženje. Izabrala je nekih pet tačaka. Svaku prati tekst. Na njima otključavamo svoje emocije. Otključavanjem jedne otvara se prostor da se priđe sledećoj. Reč je na putu spoznaje sebe same.
Na devet formata ukršta tih pet tačaka istovremeno ukrštajući te prateće rečenice. Naravno moguć je znatno veći broj ukrštanja. Ovim tačkama otključava svoje emocije, otključava kod, kodirano prevodi u linije rasporeda geometrijskog tkiva i geometrijske forme. Ove tačke otkrivaju formulu kristala. Nastavlja sa ispitivanjem forme; unutra i spolja sada su u ravni; muški i ženski princip su pomireni i nastao je mir.
Tišina trenutka kompresovanog vremena, crtež van vremena koji ocrtava sledeći vremenski sloj. Taj eksperiment je nazvala „Orion plus dva“, jer zvezde imaju sličnu strukturu kao i kristali iako deluju kao da lebde.
Maja pokušava da pokaže da mikro i kosmičke makro strukture, kao i one u našem mišljenju slede iste forme, nalikuju jedna drugoj ma koliko bile udaljene međusobno i delovale raznoliko.
Fasciniralo ju je saznanje da je kretanje „kumove slame“ nalik formi DNK, da sledi iste izuvijane linije, nema pravolinijskih ni kružnih linija, kosmos i naša svaka ćelija nose u sebi tu silnu raznolikost, isprepletenost, izuvijanost. To treba dovesti do svesti pojedinca. „Čini mi se da bi u svetu koji spoznaje i prihvata raznolikost, različitost bilo jednostavnije i toplije živeti. Jezicima umetnosti to je moguće jednostavno pokazati.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
