Prošle nedelje, 3. septembra bilo je tačno 46 godina od tog skoka u Pragu. Niko, pa ni ja nije mogao ni da pomisli da mogu da nadskočim svetskog rekordera iz SSSR-a i trostrukog olimpijskog pobednika. Let kao iz bajke, kako su novine pisale. On je ustao razočaran iz peska. Pobedio sam za santimetar. Postao sam prvak Evrope u troskoku.
Rođen sam u Palilulama u Ulici Starine Novaka. Brzo smo se preselili u Staru Koloniju u Obilićevu kod škole „Stanislav Sremčević”. Majka Grozdana, domaćica, otac Dragoslav, je radio u „Zastavi” kao većina Kragujevčana u ono vreme i mlađa sestra Marina.
***
Detinjstvo smo svi mi provodili na ulici, igrali fudbal, jurke, tada popularnog a danas zavorvaljenog „klisa i maške”… Jurcali smo po Hipodromu i Šumaricama. Sve to je bilo „naše dvorište”.
***
Velika grupa nas klinaca, drugara od pet-šest godina smo se muvali po naselju, Staroj Koloniji, oko Sokolane. Primili su nas da treniramo gimnastiku. Bio je to dobar pedagoški pristup našeg trenera Grace (Gračanina) koji ja imao stila i šlifa da privuče decu kako bi se od malih nogu zainteresovali za bavljenje sportom. Počela su takmičenja i stigle prve medalje iz višeboja na prvenstvima Srbije.
***
Bavljenje gimastikom u detinjstvu mi je kasnije mnogo značilo u daljoj atletičarskoj karijeri jer sam u tim ranim danima razvio motoriku, okretnost, brzinu, skočnost… Jedno vreme sam igrao košarku a potom trenirao fudbal u „Radničkom”. U školi sam se bavio i folklorom. Sa 14 godina sam počeo da treniram karate koji je bio jako popularan. Trenirao sam ga dve godine a atletikom sam počeo da se bavim slučajno.
***
Imali smo čas fizičkog na stadionu u Šumaricama gde su proveravali naše atletske potencijale. Bio sam druga godina Tehničke škole. Dobro sam istrčao na 100 metara, negde 11,4 a u dalj sam odmah skočio više od 6 metara. I, to u farmerkama i cipelama jer sam tog dana zaboravio opremu za fizičko. To je video trener Vlada Luković, legenda naše atletike koji je oduševljeno počeo da me ubeđuje da treniram atletiku ali sam se ja tada baš bio upalio za karate i odbio sam.
***
Ali, on nije odustao. Mesecima je dolazio kod mene u kuću, u školu, razgovarao sa mojim roditeljima i razrednim. Isticao je stalno da „da se takav talenat retko viđa” i da je šteta da ga „ne iskoristim”. Razmišljao sam, svi su me ubeđivali i na kraju sam nekako prelomio. Počeo sam da treniram u proleće 1973. godine. Već u julu sam u Velenju postao prvak Jugoslavije za mlađe juniore u troskoku. Sa prvim skokom na nekom pravom takmičenju od 13,29 i više nije bilo nikakve dileme da je atletika moj sport.
***
Takođe se ni troskok kao disciplina nije dovodio u pitanje. Trener Luković je bio specijalista za troskok i već je trenirao Milana Spasojevića koji je bio držvni prvak i rekorder Jugoslavije u toj disciplini. Zbog njega je Kragujevac imao odličnu troskokašku školu, trenirao je još i Vitoševića, Dančetovića… Gde god bi se Kragujevčani pojavili pobeđivali su u troskoku. Dominirali smo. Tek kasnije počelu su u tu disciplinu malo da se „mešaju” skakači iz „Zvezde” i „Partizana”.
***
Iako je već bio zvršio karijeru kao atletičar, onako, kao drugar, kod nas na stadion je često svraćao Miroslav Mišković, vlasnik „Delte” koji je dok je studirao u Kragujevcu trenirao u „Radničkom” trčanje na 400 metara.
***
Krenuo je niz takmčenja, pobeda i medalja, državna, balkanska i evropska prvenstva. U Atini 1975. godine na evropskom prvenstvu uzimam bronzu. Od 1976. se takmičim u seniorskoj konkurenciji ali naredne godine imam čitav niz povreda tako da maltene te sezone nisam ni trenirao. Sve vreme sam bio po RH centrima na oporavku i lečenju. Te 1978. godine sam rešio „ako i ona bude malerozna” onda definitivno „dižem ruke od atletike” i posvetim se nečem drugom.
***
Tada počinjem da treniram sa Spasojevićem. Bio je već iskusan atletičar, rekorder i imao je afiniteta da bude trener. Dogovorili smo se da zbog stalnih povreda promenimo način treniranja. Luković je to prihvatio. Ponovo sam krenuo sa trenizima i zdravlje me je poslužilo. Sezona je bila uspešna i osvojio sam tutule prvaka Jugoslavije i Balkana. A, njena kruna je bilo to prvenstvo Evrope u Pragu što je bio i moj najveći uspeh u sportskoj karijeri.
***
Iskreno, niko nije ni sanjao da mogu da pobedim Viktora Sanjejeva, svetskog rekordera i trostrukog olimpijskog šampiona. Kad sam krenuo u Prag bio sam samouvren, iako je na prvenstvu bilo još šest takmičara koji su skočili preko 17 metara: tri Rusa, dva Engleza i Francuz. Znao sam da „imam dosta u nogama”. Kao klinac od 22 godine respektovao sam Sanjejeva i razmišljao: „Njemu svaka čast, ali ove druge ne priznajem”. Imao sam osećaj da mogu da pobedim sve njih. Njega ne, naravno.
***
Tog 3. septembra u Pragu je bilo hladno, samo 8 stepeni, rominjala je kišica. Ali, kako je svima, tako je i meni. Moj najbolji rezultat do tada je bio 16,75. Posle pete serije bio sam šesti i prvi sam skakao u šestoj. Na zaletu u poslednjoj seriji rekoh sebi: „Možeš više”. Kad sam uskočio u pesk u jami čuo sam uzdah publike sa tribina. Znao sam da je dobro. Na semaforu se pojavio rezultat 16,94. Do tada je vodio Sanjejev sa 16,93. On se moćno skoncetrisao, zaleteo i skočio. I, to dobro. Nisam gledao u semafor već njega i na licu sam mu video da ipak nije zadovoljan. Postao sam prvak Evrope.
***
Vrlo korektno mi je čestitao tu na stazi i potom na postolju. Stvarno je bio veliki. Nikome nikada nisam ovo ispričao ali, već posle mesec dana, početkom oktobra, Spasojević i ja smo otišli u Rusiju jer je Kragujevac bio pobratim sa Volgogradom. Svratili smo do Moskve i dok smo se šetali po njihovom čuvenom CUM-u (Centralna univerzalna robna kuća) naletimo na Sanjejeva. Kakva slučajnost u onolikom gradu? Pozdravili smo se, seli, popili piće i ispričali baš onako, prijateljski.
***
Tada kod nas nije bilo baš „dočeka sportista na balkonu” ali je zbog evropske titule vladalo veliko oduševljenje u čitavoj zemlji, a Kragujevčani su se spontano okupili ispred prostorija „Radničkog” (gde je sada istomeni tržni centar). I, ne samo kod nas. Brazilski sportski novinari su moju pobedu nad Sanjejevim proglasili za senzaciju godine u oblasti sporta. Kao kada bi neko pobedio Bolta na 100 metara.
***
BTA (Bugarska telegrafska agencija) me je po glasanju sportskih novinara iz redakcija svih balkanskih država proglasila za sportistu godine na Balkanu. Od njih sam na poklon dobio sliku koja je i danas u mojoj dnevnoj sobi. Čak mi je i sovjetska „Pravda”, onako poslovično komunistički kruta posvetila veliki prostor na njihovim stanicama. Toliko je to tada bilo veliko i važno.
***
Počeo sam da se spremam za Olimpijske igre u Moskvi ali mi je 1979. godine ponovo stradala tetiva. Vraćam se 1981. godine slodinom sezonom i trećim mestom na evropskom prvenstvu u Zagrebu. Bila je to jedina medalja za nas na tom takmičenju. Mediji su pisali: „Spasao čast Jugoslaviji”. Posle toga na balkanskim igrama u Sarajevu popravljam državni rekor na 17,01 koji je i danas aktuelan.
***
Povratila mi se povreda tetive i u junu 1982. godine odlazim u vojsku u Ajdovšićunu na 13 meseca. Idem na operaciju i Helsinki i doktor koji je operisao mnoge sportiste mi je rekao da sam prekasno došao. Praktično sa 25 godina sam završio karijeru, a takmičari u skakačim disciplinama najbolje rezultate postižu od 28 do 32 godine. Po završetku takmičarske karijere nisam želeo da se bavim trenerskim poslom. Jednostavno, ja nisam imao afiniteta za to.
***
Trebalo je od nečega da živim. Jedno vreme sam radio u komunalnom preduzeću ali sam video da to nije za mene. Krenuo sam tada u „privatničke vode” i otvorio kafić „Puma” u Palilulama, koji je godinama bio jedno od najpopularnijih mesta za izlaske u gradu tih osamdesetih godina. Ipak, vođenje kafića zahtevalo je svakodnevno i celonoćno sedenje i bdenje a „sitna deca” tako da sam u ugostiteljstvu izdržao tri-četiri godine. Otvorio sam sa prijateljima preduzeće koje je trgovalo papirom za štamparije. Krenule su da se masovno otvaraju privatne firme i postojalo je veliko tržište. Bio je to lep, čist i dobar posao.
***
U vreme raspada Jugoslavije rešio sam da se aktivno uključim u politička događanja. Sa pojavom višepartijskog sistema, na poziv prijatelja, učlanio sam se u Novu demokratiju Dušana Mihajlovića. Ta stranka mi je izgledala kao nova, perspektivna snaga i evropski orjentisana čemu smo otvoreno težili u to vreme. Bio sam dva mandata na čelu Gradskog odbora ND.
***
Kada je formirana prva vlada Mirka Marjanovića 1994. godine Nova demokratija je ušla u nju. Kohabitacija. Mnogi mi to nikada nisu zaboravili ali sam ja smatrao da trebamo konalčno da nešto uradimo u vezi sporta i generalno popravimo uslove u njemu. Postao sam zamenik ministra za omladinu i sport. Ministar je bio Cvele (Vadimir Cvetković) koji je imao mnogo briga oko „Zvezde” pa je posle pola godine meni „prepustio” da bavim većinom tehničkih i organizacionih stvari, da idem na sednice Vlade, radim budžet…
***
Pak, oni koji se razumeju i prate sport i danas taj period pominju samo u pozitivnom kontekstu i „skidaju mi kapu” jer sam mnogo uradio za sport u Srbiji. Sa ekipom saradnika koje sam odabrao uredili smo i doneli Zakon o sportu koji je i danas važeći. Izradili smo pravilnike po kojima je svaki sportski savez dobijao odrđena sredstva kako bi uopšte mogao da funkcioniše. Do tada je sve bilo haotično, zbrda-zdola, ima sponozora, nema… Ko se gde kako snađe ili „iskuka” neku paru kao donaciju.
***
Uveli smo sportske stipendije za mlade talente. Pošto je to bilo krizno vreme, posle hiperinflacije, treneri su imali mizerne plate. Na sednici Vlade sam predložio i to je usvojeno, da grupa od 80.-tak najboljih trenera iz različitih sportova dobijaju neka primanja i od same države a ne samo od svojih klubova. Zbog toga su u to vreme svi „bežali” u fudbal i košarku da budu kondicioni treneri jer su tu jedino postojao neki novac. A, ako nemaš dobre trenere u bazičnim sportovima: atletici, gimnastici, plivanju… onda ništa ne vredi.
***
Za vreme mog mandata po prvi put smo tenis i tekvondo uvrstili u finasijki planove kao vrhunske sportove. Pre toga se, pogotovo na tenis koji je danas toliko popularan, u krugovima koji su odlučivali o sredstvima u sportu gledalo isključivo kao na buržoaski sport. Govorili su mi da „ne dolazi u obzir” da se razvoj tenisa, teniski kampovi, finasiraju iz budžeta. Insistirao sam i izgurao to. Kao i tekvondo. Danas u njemu uzimamo stalno medalje na velikim, svetskim takmičenjima i olimpijadama.
***
Posle oktobarskih promena DOS dolazi na vlast. Nova demokratija je bila u koaliciji a ja postajem gradski ministar za sport u periodu 2001. – 2005. godine. Primenio sam isti recept sa klubovima, savezima i budžetom. Godine 2002/03. Minsitarstvo je raspisalo konkurs takmičenje za najsportskiji grad. Poenta je bila da se što više omasovi sport u školma i među mladima. Organizovali smo čitav niz takmičenja i zasluženo pobedili u toj akciji. Kao nagradu dobili smo sportsku halu u Velikom parku koja je posle nekoliko godina ponela ime košarkašice Gordane Goce Bogojević.
***
Od 2005. godine sam ponovo u Beogradu u Upravnom odboru Sportskog saveza Srbije. Svez je već godinama bio zamro a mi smo ga onim Zakonom o sportu „vratili” i „oživeli”. Po usvajanju Zakona te 1996/7. na njegovo čelo je došao Ivica Dačić. Realno, tražili smo tada čoveka iz vladajuće partije koji stvarno bar malo voli sport da bi Savezu dali na značaju. Socijalisti su onda bili dominantni a od svih njih on je jedini imao sluha i želje da to prihvati. Lepo je odradio posao i pomogao da se Savez vrati u život.
***
Sportski savezi su počeli da se osnivaju po gradovima i opštinama i trebalo je doneti čitav niz zakonskih akata i podakata. U Beogradu i Savezu sam do 2011. godie kada mi se majka razbolela i vraćam se za Kragujevac. Zaposlio sam se u Dunav osiguranju gde sam radio desetak godina do penzije.
***
Dva puta sam boravio na pokloničkim putovanjima u Jerusalimu i Svetoj zemlji, obilazeći sva sveta mesta od Hristovog groba, Bogorodičine crkve, Maslinove gore, Galilejskog jezera, Mrtvog mora, mesta stradanja Svetog Jovana… Takođe, bio sam i na hodočašću na Sinaju na mestu gde je Mojsije dobio 10 zapovesti kod grma koji gori a ne sagoreva. Posetio sam i manastir Svete Katarine, jedan od najstarijih na svetu podignut baš na tom na mestu na kome se nalazila ognjena kupina u kome se nalazi ikona – najraniji prikaz Isusa Hrista Pantokratora. Njeno fotografisanje je najstrožije zabranjeno ali pošto izuzetno cene hodočasnike iz Srbije nama su dozvolili da je usikamo.
****
Posle ne godina već decenija ponvo su me se „dočepali” mediji a razlog nisu bili sportsku uspesi i rezultati već se moj sin pre tri-četiri godine zabavljao sa Cecom. Iskeno i ja sam za to saznao iz medija. Onda su tabloidi počeli da „kopaju” po njegovom poreklu i „stigli” do mene i moje sportske karijere, titula, trofeja, rekorda… Svašta se tada pisalo ali isključivo u tok kontekstu i tim povodom. No, i to je prošlo. Moj sin se letos venčao sa Jovanom u Gračanici i sada čekaju bebu.
***
Poslednjih godina u kragujevački sport su dolazili ljudi koji su smatrali da nikada i nizašta ne trebaju da me pitaju mada sam uvek imao dobru volju da pomognem sa svojim ne malim iskustvom i uključim se u rad. Mislim da se sada u sportu više pridaje značaj samo pukom publicitetu i nekim „praznim” pričama a moglo bi i moralo da se radi dosta kvalitetnije. Negde se postavi jedan koš i oko toga krene medijska „priča”, ovo-ono… a niko se ne bavi strateškim stvarima.
***
U Kragujevcu se atletika ugasila a bili smo jedan od najboljih klubova u onoj, velikoj, staroj Jugoslaviji. Atletski klub „Radnički” je kroz svoju istoriju dao 70 – 80 reprezentativaca a sada nas nema nigde na sportskoj mapi Srbije. Tu i tamo, deca uzmu poneku medaljicu na nekom prvenstvu uže Srbije ali to je dosta tanko. Marginalan klubić.
***
Na nivou države, kada se pogleda poslednjih par godina, ulaže se dosta u sport ali samo kroz izgradnju objekata. Podižu se stadioni i hale. Ali, pogotovo kada su u pitanju manje komercijalni sportovi, sve je manje dobrih trenera. A, bez kvalitetnih stručnjaka nema nikakvog rezultata i uspeha. U Srbiji se sve svelo na neku jurnjavu, samo fudbal i košarka gde se okreće mnogo para a atletika stagnira. Uspesi Španovićeve i Topićeve su rezultati porodičnih manufaktura, ogomnih ličnih zalaganja i ulaganja. Nema nikave vizije i strategije. Nije sve u objektima. To je kao kada bi ste podigli fabričku halu a da nemate radnike, tehničare, inženjere, sve potrebne stručnjake. Pa, šta bi ste u njoj proizveli? Ništa.
O sagovorniku
Atletičar, troskokaš Miloš Srejović rođen je u Kragujevcu 12. aprila 1956. godine. Osvojio je zlatnu medalju u troskoku na evropskom prvenstvu u atletici u Pragu 1978. godine. Te godine proglašen je za najboljeg sportistu Balkana. Njegov rezultat iz Sarajeva 1981. godine (17,01) i danas je rekord Srbije u troskoku. Takođe je aktuelan i njegov juniorski rekord (isto skok u Sarajevu) 16,10 postignut još 1975. godine.
Osvajač je i dve bronzane medalje na eropskim prvenstvima u Atini 1975. i 1981. godine u Zagrebu. Pet puta je bio prvak Balkana, sedam puta Jugoslavije i šest puta je obarao rekord u troskoku u SFRJ.
Od 1994. do 1998. godine bio je zamenik u republičkom Ministarstvu sporta, a od 2001. do 2005. godine gradski ministar za sport u Kragujevcu.
Ekonomista je po obrazovanju. Danas je penzioner. Oženjen je suprugom Jelenom i otac četvoro dece: Bogdana, Anđele, Sofije i Simona. Deda je Mihaila i Iskre i kako ne bez ponosa ističe „treće unuče je na putu”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.