Ako bi me pitali da opišem Indoneziju u dve reči, izabrala bih – egzotiku i gostoprimstvo. Prvu zbog neverovatnih destinacija koje ova zemlja daruje, prirodnih čuda, prelepih predela, građevina od kojih zastaje dah…
Drugu zbog skromnosti u kojoj Indonežani žive, a koja ih nije omela u tome da budu predivni domaćini, druželjubivi i puni neke smirenosti i dobročinstva.
No, da krenem iz početka. Zahvaljujući Ambasadi Indonezije u Beogradu i Katar ervejza, sa još sedam novinara iz Beograda, drugi put sam se našla u Aziji – posle obilaska Južne Koreje, nedavno je čekirana i Indonezija, najveći arhipelag i četvrta država po naseljenosti na svetu (u njoj živi čak 250 miliona ljudi). Smeštena između Australije i ostatka azijskog kontinenta, podeljena Pacifikom i Indijskim okeanom, ovu neobično lepu zemlju čini čak 17.508 ostrva. Pet glavnih su – Sumatra, Java, Borneo, Sulavesi i zapadni deo Nove Gvineje. Oko 6.000 ostrva je naseljeno, glavni grad je DŽakarta, u kojoj zvanično živi više od osam miliona ljudi, nezvanično i do 12 miliona. Od ukupnog broja stanovnika gotovo 70 odsto živi na ostrvu Java. Indonezija deli ostrvo sa Papua Novom Gvinejom i ostrvo Kalimantan sa Malezijom i Brunejima.
Ova egzotična zemlja ima praktično dve klime koje se smenjuju na šest meseci – sušna sezona za zapadni deo traje od maja do oktobra, a kišna od novembra do aprila. Za istočni deo arhipelaga kišna sezona počinje u maju i traje do oktobra, dok sušna počinje u novembru i traje do aprila. Dakle, mi smo došli na početak sušne. Prosečna temperatura je oko 28 stepeni, a vlažnost vazduha između 73 i 87 odsto. Indonezija se odlikuje bogatom prirodom, pa tako, 10 odsto celokupnog biljnog sveta može da se nađe u ovoj fantastičnoj državi. Vozi se levom stranom, a zbog velikih gužvi u saobraćaju, mnogi koriste motore. Iako su gužve ogromne, niko se ni na koga ne ljuti, vozači poštuju interne znake. Valuta je rupija (1 evro – 15.000 rupija). Cene su izrazito pristupačne.
Stvorena za putovanja i egzibicioniste, Indonezija nudi peščane plaže, pirinčana polja, guste tropske šume, hramove, farme… Hrana je slična kao i u ostatku Azije, pirinač je nezamenljiv uz svaki obrok, riba i meso, morski plodovi…
Biznis klasa i Džakarta‘]
Moje putovanje počinje upravo u indonežanskoj prestonici u koju smo leteli zvanično najboljom avio-kompanijom na svetu za 2015. godinu, fenomenalnim Katar ervejzom, koji iz Beograda nudi više od čak 150 destinacija. Iako je prvi let od Beograda do Dohe trajao pet sati, a drugi od Dohe do DŽakarte oko osam, sve smo to lako podneli u biznis klasi Katar ervejza, inače proglašenom 2013. i 2014. za najbolju biznis klasu na svetu. Kao i prethodnog puta kada sam letela ovom katarskom avio-kompanijom, uživala sam u fenomenalnoj vegetarijanskoj klopi – od grilovanog povrća, arapskog mezea, raviola sa sirom, šnicli od soje… do svežeg voća. Naravno, za mesojede meni je nikad bolji, što sam primetila na zadovoljnim licima ostalih kolega. Prošli put sam pila najbolja vina na svetu, a ovaj put najbolje pivo (po meni), čuveni Ginis, i grickala tople bademe i kikiriki. Spavala sam kao beba u zvanično najudobnijem sedištu u biznis klasi za prošlu godinu, koje sam spustila do kraja i napravila praktično krevet. Preljubazne stjuardese su činile sve kako bi mi bilo komforno. Donosile pića i klopu sve vreme, tople peškiriće, novine, masku za oči i čepiće za uši da što udobnije spavam.
Da lakše „ubijem“ vreme pomogli su mi i najnoviji filmovi koje nudi Katar ervejz. Gledala sam komediju sa fenomenalnom Rebel Vilson „How to stay single“ i „Dressmaker“ sa jednom od najboljih glumica na svetu – Kejt Vinslet. Oba preporučujem. Inače, ova kompanija nudi čak 3.000 entertejment opcija na svim letovima, što je jedna od najvećih biblioteka na svetu – 550 filmova, 1.400 epizoda poznatih TV serija, 1.000 pesama i 50 igrica.
Pošto smo imali osam sati između letova, Katar ervejz nam je obezbedio odmor u tranzitnom hotelu sa četiri zvezdice na aerodromu Hamad u Dohi. Hotel je idealan za pauzu tokom dugih letova, jer nudi prostorne i full opremljene sobe, a jedinstven je po wellness usluzi – 25 metara dugačak bazen, tuševi, teretana, spa centar sa pet zvezdica, saune, hidro-terapija i dva skvoš terena. Ja sam se u ovoj maloj oazi unutar aerodroma opuštala prvo u bazenu, a onda i đakuziju. Milina.
U DŽakartu na Javi smo stigli uveče. Aerodrom je vrveo od ljudi, napolju pretoplo, vlažnost vazduha tipa 100 odsto. Ali to nas nije omelo da prvi zvaničan dan u Indoneziji provedemo večerajući na plaži. Najznačajnije turističke atrakcije u ovom gradu su Trg slobode i nacionalni spomenik Monas, park Taman Mini… Zanimljivo je da se u DŽakarti svaka nedelja obeležava kao dan bez upotrebe automobile, i to od šest do 11 ujutru. To je dan za džoging i vožnju biciklima. Sutradan smo brodićem otišli do ostrva Putri. Trebalo nam je oko sat i po od DŽakarte. Mirno, prelepo ostrvo, stvoreno za odmor i izležavanje. Posetioci mogu da uživaju u ukusnoj indonežanskoj hrani obližnjeg restorana, gledaju korale ili obilaze akvarijum.
Džogdžakarta, Borobudur i Prambanan‘]
Državnom avio-kompanijom Garuda iz DŽakarte smo posle sat vremena leta stigli u jedinstveni grad, koji inspiriše tradicijom, istorijom, kulturom i velelepnom prirodom – DŽogdžakartu (Yogyakarta). Ovo jednostavno mora da bude nezaobilazna destinacija prilikom posete ne samo Javi već čitavoj Indoneziji. To je jednostavno kulturni centar ove zemlje. Vodič Patrik sa Sumatre nam je ispričao da je ovo druga destinacija po popularnosti za turiste posle Balija. DŽogdžakarta ima oko četiri miliona ljudi, koji žive jednostavno, u skromnim uslovima, a veoma su gostoljubivi i druželjubivi. Popularan je bicikl „bećak“, a neretko smo viđali da ljudi voze zaprežna kola. Grad, koji je od 1945. do 1949. bio prestonica Indonezije, poznat je i po umetnosti, tu je smeštena i poznata akademija. Muslimani su i ovde većina. Ulice vrve od mladih, hrana nije ljuta kao u drugim delovima Indonezije, na primer Baliju, po celom gradu se viore indonežanske zastave. Večerali smo u sultanovom kompleksu (Sultanova palata), ni manje ni više nego u restoranu njegove rođake. Sultanov uticaj je veoma značajan, pa je tako DŽogdžakarti vlada dodelila specijalni status. Šoping centar je ujedno i glavna ulica u gradu – Malioboro. U daljini se vidi aktivni vulkan Merapi, ili kako vodič Patrik izgovara „Mravi“, iz koga izbija dim i vrh seče oblake.
U blizini DŽogdžakarte nalaze se dva najpoznatija hrama na ostrvu – budistički Borobudur i hinduistički Prambanan. Prvo smo obišli Borobudur. Bilo je to izrazito vruće prepodne, ali prvi pogled na hram izbrisao je svako negodovanje zbog vrućine. Namazani kremom protiv sunca, sa šeširima i kapama na glavama krenuli smo da se penjemo na hram koji je Ginisova knjiga rekorda uvrstila kao najveći budistički spomenik na svetu. Pod zaštitom je Uneska. Nastao u periodu između 750. i 850. godine naše ere, izgrađen je u obliku lotusa. U okviru kompleksa postoje čak 504 statue Bude. Verovanje je da ako želiš nešto, moraš sedam puta da obiđeš gornji deo hrama, odnosno kupolu na vrhu i to u smeru kazaljke na satu. Većina nas je to i učinila iako smo mladim Indonežanima bili baš atrakcija, jer verovatno nikada ranije nisu videli bele turiste, pa su nas saletali da se fotkamo sve vreme. Ako se taj dan nisam slikala sa klincima 20 puta, nisam nijednom. Borobudur odaje mirnoćom, nekako je nestvaran, vanzemaljski.
Taj dan je zaista bio zen, jer smo posle najznačajnijeg budističkog hrama otišli do najvećeg hindu hrama u jugoistočnoj Aziji – Prambanana. Podignuta u devetom veku, ova grandiozna građevina, veoma artistična, mora da vam bude must see. Legenda kaže – negde sam na netu to pročitala pre odlaska na ovo nezaboravno putovanje – da se mladić sa magičnim moćima zaljubio u princezu, te da je želeo njome da se oženi, ali da ga ona nije volela. Tražila je od njega da od sumraka do oglašavanja petlova ujutru napravi 1.000 hramova. Uz pomoć magije uspeo je da napravi 999 hramova, a kada je videla da će mladić zaista i uspeti u nameri, princeza je panično zatražila od sluškinje da probudi petlove ranije. Nakon što je saznao za princezinu prevaru, pretvorio ju je u kamen. NJena statua stoji u hramu. Zanimljiva priča. Prambanan izdvaja i „zalazak sunca“, tj. vreme kada sunce zađe a upale se svetla koja hramovima daju posebnu čar, pa preporučujem da se na ovu neverovatnu destinaciju dođe predveče.
Inače, na putu za Prambanan smo – uopšte se ne šalim – pili kafu Kopi Luvak, koja se pravi od izmeta azijske životinje nalik mački po kojoj je kafa i dobila ime. Zaista je ukusna, iako sam se nećkala da li da je probam. To je jedna od najskupljih kafa na svetu, oko 30 evra iliti 400.000 rupija je samo 100 grama.
Bali – najpopularnije ostrvo‘]
Bali, jedna od 33 provincije sa glavnim gradom Denpasarom, najmanje je a najpopularnije turističko ostrvo u Indoneziji. Poseti ga oko sedam miliona turista godišnje. Nalazi se između Jave na zapadu i Lomboka na istoku. Ima oko 500.000 stanovnika i većinu (95 odsto) čine indonežanski hinduisti, pa se na svakom koraku mogu videti hramovi raznih veličina i „darovanja“ bogovima od, na primer, banana, lišća, šećera, žutog pirinča i cveća u kokosovom listu. To je najprostije „darivanje“ i zove se „čanant“ (bar ga tako izgovara vodič Surja). Obično se dnevno „dariva“ 50 puta. Da, 50 puta, ali Surja kaže da to nije ništa naporno i da joj za tu količinu treba oko dva sata vremena. Obično napravi zalihe za 2-3 dana. Svaka kuća ima hram, svako selo, raskrsnica… Kaže da je Bali bogat pirinčem, kokosovom palmom, kafom, pamukom i duvanom.
Na Baliju smo bili smešteni u Kuti. Pravo živo turističko mesto. Bezbroj radnji, kafića, restorana… Oni koji žele aktivan odmor – ovo je prava destinacija za njih. Inače, najviše turista na Baliju su ubedljivo Australijanci, što ne čudi s obzirom na blizinu Australije. Prvo naše kupanje je bilo na Geger plaži. Voda možda malo pretopla za neke, za mene svakako ne, boja nekako prozirno zelenkasta. Suncobran sa dve ležaljke košta 50.000 rupija, što je blizu tri evra. U sklopu plaže su kafići, u ponudi je i tradicionalna masaža.
Ako niste znali, majmuni imaju svoj raj na zemlji. Tako je, majmuni. I ta njihova Sveta šuma se nalazi u selu Ubud, na nekih sat i po vožnje autobusom od Kute. Majmuni, njih oko 500, tu su potpuno slobodni, o njima brinu meštani sela, jer veruju da su manifestacija bogova. Preporučujem da pre ulaska u šumu sve stvari (sem fotoaparata, podrazumeva se) ostavite u autobusu, jer majmuni obožavaju da skaču na turiste i kradu stvari misleći da je hrana. Lokalci unutar šume prodaju banane (inače, minijaturne, duplo manje od onih na koje smo navikli), pa možete njima da ih hranite i pritom napravite fenomenalne fotografije.
Nakon igrarija sa majmunima, nastavili smo put ka pirinčanim poljima. Spazila sam ih odmah sa ulice. Prosto ih je nemoguće zaobići. Ogromne zelene terase pirinča prekrile su brdo ispred mene. Valovi svetlozelene boje sasečeni uskim putićima… Ugođaj koji se ne sme propustiti je šetnja po poljima, a zatim klopa u restoranima sa pogledom na pirinčane terase.
Za sledeću destinaciju moram da napravim uvertiru. Naime, desila mi se jedna neobična stvar – u poslednja dva meseca sam praktično „promenila“ četiri religije: u martu na proputovanju po Dohi sam se prekrivala maramom po islamskom običaju, početkom maja u bazilici Sv. Petra u Vatikanu sam se pričestila po katolički, sada sam u Borobuduru „odradila“ budistička verovanja, a u Garuda Višnu Kenkana kulturnom parku (Garuda Whisnu Kencana Cultural Park) na Baliju su me blagoslovili po hinduizmu. Obučene u sarong, dugačke marame (zabranjen je ulazak u kratkim pantalonama i suknjama i za žene i za muškarce), koleginica i ja smo kleknule ispred sveštenika, koji nas je tri puta po glavi pljusnuo vodom, potom smo tri puta pile vodu koju nam je sipao u šake, a onda je prislonile na srce. Na kraju nam je stavio nekoliko zrna pirinča na čelo. Divno iskustvo.
Ceo kompleks je posvećen bogu Višnuu i njegovom drugaru, mitskoj ptici Garuda. Statusa Višnua je enormna – 23 metra visine. Mada se trenutno gradi nova koja će, prema rečima Surje, biti najviša na svetu, veća i od Kipa slobode u NJujorku. Ali, ne zna se kada će radovi biti završeni. Interesantno je da lokalno stanovništvo smatra da će tako ogromna statua da poremeti duhovnu ravnotežu ostrva. Svakako će privući još više turista.
Inače, mesec na Baliju ima 35 dana, odnosno jedna godina ima 420 dana. Trenutno je tamo 1938. Nova godina iliti „NJapi“, kako izgovara Surja, slavi se svakog marta ali različitog dana. „NJapi“ znači tišina i za razliku od mnogih nas oni novu godinu baš tako i provode, u tišini. Za kraj posete Baliju, ali i čitavoj Indoneziji ostavili smo plažu Padang Padang. Zaista jeste kao u snovima, iako je manja, peščana. Do nje se spušta strmim stepenicama i prolazi kroz minijaturnu usku pećinu, ali ne da vredi tog cimanja, nego je jedna od najlepših plaža koje sam videla. Kakav način da se završi ovo neverovatno putovanje, zar ne?
Sa Balija prvo za Dohu, pa Beograd. Ponovo smo leteli Katar ervejzom, opet u biznis klasi, razume se. U Dohi smo imali taman toliko vremena da obiđemo radnje na Hamad aerodromu, ili kako ga zovu aerodromu za novu eru, jer je komforan, efikasan i ogroman. Trenutno je to najnoviji aerodrom na svetu, prostire se na površini od 29 kvadratnih kilometara, koštao je 15 milijardi dolara, a čak 60 odsto od ukupne površine izgrađeno je nasipanjem zemlje u more. Na aerodromu ima preko 70 brendiranih prodavnica, 30 restorana i kafea.
Šta reći na kraju sem da me je Indonezija apsolutno oduševila. Hvala indonežanskoj ambasadi i Katar ervejzu.
Jedini matrijarhat na svetuPre polaska na Bali rastali smo se sa vodičem Patrikom. Običaj je da se vodičima i vozačima da bakšiš. Patrik, koji je sa Sumatre, ispričao nam je zanimljivu priču da na zapadnom delu tog ostrva postoji matrijarhat – možda i jedini na svetu – u kome su, razume se, žene glavne, iako je stanovništvo islamske veroispovesti.
Hram na morskoj steni’]
Najfotografisanije mesto na Baliju je Tanah lot, stena u moru na kojoj se nalazi hram sa istim imenom. Dok se silazi do mora prolazi se bezbroj tezgi sa suvenirima, klopom… A onda, potpuno nenadano izbija ova neverovatna građevina. Nažalost, plima je tog dana bila velika, pa nismo mogli da pređemo do stene, ali ceo kompleks prosto ostavlja bez daha. Stenu bukvalno godinama oblikuje samo more. Nalazi se nekih 20 kilometara od Denpasara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
