Da li je plivanje za Časni krst na Bogojavljenje deo pravoslavne tradicije i šta simbolizuje?

Bogojavljenje je jedan od bitnijih hrišćanskih praznika, a obeležava se 19. januara. Slavi se kao dan kada je Isus Hrist kršten u reci Jordan.

Na ovaj dan vernici se pozdravljaju rečima: „Bog se javi“ ili „Hristos se javi“, a otpozdravljaju sa „Vaistinu se javi“.

Poznato je da se na ovaj dan upražnjava tradicija plivanja za Časni krst. Najhrabriji muškarci i devojke ulaze u ledenu vodu i trkaju se do krsta koji se već nalazi u vodi.

Prema pravilu, treba da se pliva 33 metra, što simbolizuje broj godina koliko je imao Isus Hrist kada je razapet na krst.

Ukoliko niste voljni za trku do krsta, prema predanju, na ovaj praznik svakako je poželjno da se okupate u reci zbog boljeg zdravlja.

U svim crkvama na ovaj dan se osvećuje voda, koju vernici nose svojim kućama. Veruje se da je ta voda lekovita.

Ipak, plivanje za Časni krst nije oduvek bio običaj na Bogojavljenje.

„Običaj tzv. “bogojavljenskog plivanja za Časni Krst“ u nas ne seže u neku nesagledivu i duboku starinu, mada se kod nas raširilo i uvrežilo ubeđenje da je reč o jednom posebno sveštenom i starodrevnom običaju, tj. o nečemu što nas povezuje sa najdubljom našom prošlošću i crkvenim i narodnim predanjem. Moje mišljenje je, međutim, da takvo (iako široko rasprostranjeno) ubeđenje nema dovoljno osnova i da ne nalazi potvrdu ni u našoj istorijskoj, ni u našoj bogoslužbenoj i teološkoj nauci i praksi“, objašnjava za Danas đakon Hadži Nenad M. Jovanović, sekretar Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma.

Ipak, ovaj običaj je naš narod prihvatio i postao je deo naše tradicije.

„Može se reći da je, za relativno kratko vreme, ovaj interesantni, popularni i, donekle, jedinstveni običaj postao jedan od onih, koji su karakteristični isključivo za našu pomesnu Srpsku Crkvu, slično nalaganju badnjaka, krsnoj slavi ili brojnim drugim božićnim, vaskršnjim, svadbenim, pogrebnim i drugim narodnim običajima, koje je naš narod prigrlio, a naša Crkva, potom, na neki način, sankcionisala i prihvatila, iako takvih običaja u drugim pomesnim Pravoslavnim Crkvama u svetu nema“, dodaje on.

Ovaj sada već ustaljeni običaj, postao je deo naše tradicije, ali i drugi pravoslavni narodi imaju slične tradicije.

„Običaj plivanja za Časni Krst ima sličnosti sa poznatim običajem bogojavljenskog pogružavanja u ledenu vodu, kod naše braće Rusa ili sličnog običaja kod naše grčke braće, mada se mora priznati da je takvo pogružavanje daleko komfornije i prijatnije u jednoj Grčkoj nego u jednoj Rusiji“, kaže Jovanović.

Postoje razlike od zemlje do zemlje, a najveća je ta što u Srbiji ova tradicija ima i takmičarski duh, jer se učesnici trkaju, ko će najbrže da dopliva do krsta.

„Razlika je u tome što oni ne prave nikakvo sportsko takmičenje i nadmetanje u tome ko će brže doplivati do krsta, već se, prosto, trokratno pogružavaju u vodu, kao prilikom krštenja. Naime, Bogojavljenje i jeste Praznik, kada je Sveti Jovan Krstitelj krstio Gospoda u vodama reke Jordan, te je ovaj blagosloveni običaj odavno prihvatila, kao sećanje na činjenicu da se nekada, u ranoj Crkvi, Sveta Tajna Krštenja obavljala u tačno određene dane u toku bogoslužbene godine, a jedan od tih dana je bilo, upravo, Bogojavljenje, što je i logično“, navodi naš sagovornik.

Kako dodaje, na Bogojavljenje se i tada, kao i danas, vršio poznati i vrlo važni obred velikog osvećenja vode.

„Osvećenje vode se vrši, uz odgovarajuće molitve i bogoslužbeno pojanje, trokratnim zakrštavanjem iste krstom i bosiljkačom, kojom sveštenici, potom, krope sav sabrani verni narod, prizivajući na njih naročiti blagoslov Božiji silom i dejstvom Duha Svetoga, koji silazi na tu vodu i preobražava je, čineći je uvek svežom, pitkom, lekovitom i svedočeći, tako, da silaskom Duha Svetoga na propadljivu materiju (u ovom slučaju na vodu), ta materija postaje nova i preobražena stvar, koja nije rob prirodnih zakona. Baš kao što to isto zapečaćuje i konačno potvrđuje Gospod, vaskrsavajući posle trodnevnog svog pogrebenja“, kaže đakon Jovanović.

Plivanje za Časni krst ima svoje korene u istoriji, ali su mu pridodati određeni elementi.

„Taj element našeg današnjeg običaja bogojavljenskog plivanja za Časni Krst, zaista, ima osnovu u dubokoj starini i nekakvo bogoslužbeno i bogoslovsko opravdanje, ali su mu, dodavanjem elemenata u vidu sportskog nadmetanja i upotrebe krsta kao svojevrsnog “cilja“ jedne sportske trke, dodati i novi elementi, kojih nema u drugim pravoslavnim tradicijama, što ovaj običaj ne čini samo jedinstvenim u Pravoslavlju, već i upitnim za neke o pravoslavnih teologa mlađe generacije“, ukazuje on.

Crkva je, ipak, ovaj običaj prihvatila i on je postao deo naše tradicije, pa se tako širom Srbije svakog 19. januara pliva za Časni krst.

„Jasno je da je Srpska Crkva ovaj običaj, verovatno iz razloga ikonomije, prihvatila i da ga blagosilja, iako nije nastao strogo na osnovu viševekovne bogoslužbene tradicije i prakse vaseljenskog Pravoslavlja. Dakle, naše sveštenstvo, kao i u počecima Crkve, i sada osveštava vodu i u zatvorenom (tj. u samim hramovima) i na otvorenim vodama (rekama, potocima, jezerima, moru i sl.), mada se, načelno, tog dana sve vode smatraju blagoslovenim i osvećenim, bez obzira da li je nad konkretnom posudom sa vodom ili konkretnim vodotokom izvršen svešteni čin velikog vodoosvećenja“, pojašnjava sagovornik Danasa.

Kod nas je nastao običaj da se pre samog plivanja osveštava voda na mestu, gde će se plivanje održati.

„Formirana je plivačka staza na čijem kraju u vodu je pogružen krst, koji je “cilj“, a zapravo bi imao da predstavlja samog Hrista, koji je na taj dan, zaista pogružen i kršten u Jordanu. Zato se tada i poje Bogojavljenski tropar: “Dok si se Ti, Gospode, krštavao u Jordanu, pokaza se Sveta Trojica, jer Roditelj glasom svedočaše o Tebi nazivajući Te ljubljenim Sinom, a Duh u obliku goluba, potvrđivaše reči, Hriste Bože, Koji si se javio i svet prosvetio, slava Tebi““, kaže đakon.

Neki teolozi smatraju da elementi ovog takmičenja za krst odskaču od hrišćanskih tradicija.

„Lep je i interesantan detalj da pomenuta plivačka staza treba da bude duga 33 metra, u znak sećanja na 33 godine zemaljskog života Hristovog. Posle lekarskog pregleda i uzimanja blagoslova, plivači skaču i utrkuju se, što pomalo odskače od hrišćanskog etosa i poruke samog Praznika. Ili, bar, tako smatraju neki od pomenutih naših teologa mlađe generacije“, smatra naš sagovornik.

Jovanović dodaje da plivanje za Časni krst treba posmatrati i kao negovanje srpskog viteškog duha.

„Mišljenja sam da to ne moramo isključivo da posmatramo kao prostu trku, pa ni kao pokazivanje fizičke, mentalne ili duhovne spremnosti i rešenosti da se podnese takav napor i neudobnost u ime ljubavi prema Hristu (ipak je kod nas to plivanje, ponekad, u ledenoj vodi, a ne u mlakom Jordanu). To jeste lepo i plemenito, ali je lišeno dublje teološke poruke i opravdanja. Takođe, to se može posmatrati i kao pojava negovanja srpskog viteškog duha, neustrašivosti, fizičke i mentalne spremnosti na prevazilaženje fizičkih ograničenja i prirodnih datosti u ime Boga, a zadatih svojom nesavršenom i palom prirodom i klimatskim uslovima“, navodi on.

On ističe da glavna karakteristika ovog takmičenja treba da bude istinsko viteštvo.

„To je, po meni, glavna stvar i poruka, a ne da neko stigne prvi do krsta i stekne sebi titulu Bogojavljenskog Viteza, koju će nositi do idućeg Bogojavljenja. Da je to tako, ne bi se dešavalo da fizički daleko spremnije delije i plivači namerno usporavaju i zastajkuju, pa i direktno pomažu da prva do krsta stigne neka devojka, neki starac ili, čak, neko dete. Dakle, oni tu sasvim isključuju taj momenat gordeljivog, hvalisavog, osionog i slavoljubivog gladijatorskog nadmetanja, već svedoče činjenicu da vitez nije onaj koji ima najveće mišiće i najtvrđu pesnicu, već, onaj koji ima najviše milosrđa“, naglašava đakon Jovanović.