Boka Kotorska: S ponistre se vidi ponta

Jednog vrelog popodneva strasno je lepotu leta opisao Kavafi: “Pored prozora stajao je krevet. Popodnevno sunce do bola ga je osvetljavalo. Nemamo mnogo odeće jer je vrelo. Božanski mesec leta. Popodne, u četiri sata, razdvojili smo se samo na nedelju dana. Na žalost, ta nedelja je potrajala večito“. I Darel je tako opisivao tromost dana satkanih od teških mirisa i dokonih sati, kada se samo drema.

Tu dremljivost u mračnoj sobi oživljava u sećanju Margaret Diras kada je svakoga popodneva, dok napolju traje teška jara, vodila zabranjenu ljubav sa svojim Kinezom u Indokini. Ni Bodrijar nije odoleo letu. On me naučio da gledam na oznojeno telo od leta kao na nešto nepokorno. To je zato što je telo u leto sam život. Kako spavati uz taj spektakl toplote? I zašto spavati?! Zar se i onako toplota ne nudi kao san? Nije li zato Šekspir napisao „San letnje noći“? Ništa ne oslobađa kao velika žega. Toplota je alibi za nehajnost.

Čezare Paveze je ušao u to leto i ostao tu zauvek. Pevao je žudnju za bojama jer su boje kao buđenje. Svako telo je jedna boja. I zato iznova i iznova treba tražiti boje. Važno je znati da ima „jutarnjih boja, boja za popodnevne izlaske i večernje dopadanje. Od svega što žeže jedino ostaje sunce. Vraća se samo uzdrhtali dan kada je telo bilo žeženije od sunca. I ništa nije žalosnije od dana u kome se ništa neće desiti“.

Majstor Brana Petrović nudi da uputi “kako se čita moja pesma o letu:” Pođimo dakle od prve rečenice o letu – pojeli smo lubenicu. Kod pojeli smo, stani, razmisli da li si ti nešto pojeo u svom životu. Ako nisi učini to odmah, pojedi jabuku, ribu pečenu na žaru, pojedi ne oklevaj. Sutra će biti kasno, nestaće, a sezona lubenica je kratka…”. Stevan Raičković je molio:“Ostani u tom letu koje dubi svoj ležaj u tvom telu, kao u pesku toplom što bude ležaj kupači. Vreme se ne vraća. Samo more to čini u velu šupljikavom od pene. Zaustavi u nekoj rupi sećanje kao u naprsloj steni, uzdrhtalu jaru tog leta”. O vatri je pevao Branko Miljković.

Vatra ili ništa. Pitao je:“Da li sunce može izazvati bol“. Zar nije napisao:“I nema mene al ima ljubavi moje. Vidim je u suncu…“. Kad neko ode, nekako ostane nešto prazno, a na to asocira kraj leta, ono kad plaže opuste, kad nestane zrikavaca, kad se ne čuje smeh. Aragon to zna.“Otišla si na sva vrata. Ostavila si me kao nedovršenu rečenicu, kao letovalište na kraju leta, razglednicu u ladici…“.Karl Sandberg ljubav poredi sa letom. Ne traje. Kad ode, „tu se ne može ništa. Tada kažemo neka počiva u miru kao časovnik ili violina, kao dan na kraju leta…“.

Kažu da za vreme letnjih noći “vreme prestaje da postoji. Ono, opijeno vatrom makova, spava, sanjajući ljubavnu vatru jula. U avgustu, vreme se okreće na bok, u snu osećajući tupu oštricu samoće”. Verujem da “mi u stvari ne starimo. Nas vreme ubija. Iz ljubomore”.