Boka Kotorska: Srdačnost u vazduhu

Uz kašnjenje poletanja sa Surčina, preko privremenog gubitka prtljaga na tivatskom aerodromu i preganjanje sa taksistom oko prevoza, to je bio jedan od „onih“ dana. Još nas u Kotoru istušira pravi aprilski pljusak. Moj drug i kolega Kuzma, i ja, legli smo u krevete sa neizgovorenim pitanjem u vlažnom vazduhu:

„Šta nam je ovo trebalo, koji klinac!?“

Jutro je, naravno, kao što su nekad pevali „Indeksi“, „pro-mi-je-nilo sve“! Čisti i kristalno bistri, i vazduh i more, nestvarni amfiteatar okolnih brda i planina, tipični primorski žagor, dovikivanje ribara i trgovaca, žena i muškaraca, dece koja žure u školu, srdačnost u vazduhu koja postoji samo u malim mestima, gde se svi znaju.

Ali, i Kuzma i ja smo bili spremni. Višednevno planiranje puta i boravka sada se pokazivalo opravdanim. Ono što je juče baš bio razlog kašnjenja poletanja, gubljenja prtljaga i nadgornjavanja sa taksistom, sad je stajalo ispred nas u svom punom sjaju. Naša dva sklopljena „Poni“ bicikla caklila su se u tom divnom jutru. Sedosmo na njih i krenusmo u svoj prvi radni dan u Kotoru.

Skoro tačno na dvogodišnjicu epskog zemljotresa u Crnoj Gori, pridružili smo se jednoj od studentskih grupa koje su radile na snimanju oštećenih objekata. To je bio moj prvi susret sa tim drevnim gradom. Vidno izranavljen, porušenih, ili još vidno oštećenih zgrada, ipak je podsećao na grad kraljeva, kako su ga od starine zvali.

I nadalje, svako jutro i svaki dan u tom gradu, bio je potpuna suprotnost onoj kišnoj, mračnoj večeri kad smo stigli u njega. Svakim radnim danom Kotor je postajao i naš grad, jer grad u kome radite, vas prisvaja. Postajale su naše i sve one fasade koje smo crtali, svaki kamen, svaka rana od zemljotresa.

Sve te uske, hladovite, kamenom popločane uličice postajale su deo našeg osećajnog koordinatnog sistema. Vrlo brzo i lako, daleko pre doba mobilnih telefona, dogovarali smo se da se nađemo kod Marije Koleđate ili Svetog Tripuna, kod Gurdića vrata, ili na „Trgu od oružja.

Sve smo to, bukvalno kao na dlanu, videli i sa tvrđave iznad Kotora. A odatle je pogled išao nesputano dalje, diljem cele Boke kotorske. Tamo, uz Dobrotu, sve do slapova rečice LJute, pored Orahovca taman do zvonika Perasta. Pred njim Sveti Đorđe i Gospa od Škrpjela, dve ostrvske tačke u morskoj modrini.

Onamo, namo, za brda ona, nazirale su se već i Verige, kapije do srca Boke, a ovamo levo, uz obalu stražarili su Muo i Prč??nj i pronosili legendu o „Tri sorele“.

Onamo, namo, za brda ona, u toj rapsodiji kamena i mora, rascvetala se i moja mladićka duša. U tom luku od one prve, kišne večeri, preko svakodnevnih bokeljskih bisera, rasla je u meni želja da se na toj velelepnoj pozornici desi i još nešto, veliko i važno za mene.

I, desilo se.

Desetog jula 1981. oženio sam se Minom. Isto je sletela na tivatski aerodrom, bicikl nije ponela, a ja sam joj bio taksista.

Bio je vedar, sunčani dan, koji i danas traje.