Bolivija: Zanimljiva i razbaškarena prestonica

Istog časa se kroz avionski prostor začu šuškanje – tabletu pomno gutaju svi saputnici – izuzev nas dvoje. ‘Visinska bolest, glupost, na Andima smo bili preko tri hiljade bez problema… Ma, kakve tablete!?’, govorim Petru.

Kako dodirnusmo tlo, iz niske aerodromske zgrade pojavi se sanitetski krevet kompletno sa bocom kiseonika – užurbano ga guraju ljudi u belim mantilima.

Preterano, samo što pomislih – istog časa osetih vrtoglavicu.

Otvaram usta ali, glas ne izlazi.

A hod… šta je… u nogama je gvožđe, u ušima mi bubnji, disanje sve teže… Ne znam kad su me stavili na kolica, ni kad su mi dali kiseonik koji je učinio čudo – jer već posle nekoliko udaha moja čula su oživela. Jasno sam čula španski jezik, i videla ljude sa rumenim obrazima:

Titrala su slova na nevelikoj zgradi aerodroma – najvišeg na svetu! Ekspresno oporavljena – pratim glas bolivijskog vodiča po imenu Alfonsin. Ispred zgrade nas čeka veći kombi. Kad smo seli, sinjor Alfonsin nam se obratio na španskom: „Dobro došli u moju zemlju! Nadam se da ste dobro na 4.000 m. Kad se spustimo u kotlinu u kojoj leži La Pas – visina će biti sto metara niža, govorio je oniži Bolivijanac, sitnih očiju, krupnih jagodica i velikog osmeha.

„Dakle, stigli ste u još jednu južnoameričku zemlju koja pripada slivu Amazona. Znam da ste umorni, pa ću vam ukratko reći samo osnovne podatke… Bolivija leži na na visini od 2.600 m u prostranoj visoravni Altiplanum. Štit joj prave Kordiljerski lanac planina sa istočne – i Andi sa zapadne strane. Pored dva vulkana, Sahama, i Iljampu ova zemlja je poznata po jedinstvenom jezeru Titikaka, najvišem na svetu. Sa devet miliona stanovnika – graniči se sa Peruom, Paragvajem, Argentinom, Brazilom i Čileom… U 16. veku na prostore Južne Amerike dolaze španski osvajači na čelu sa Pisarom u želji da je pokore. Bolivijanci, potomci Inka, vodili su duge i iscrpljujuće borbe i izvojevali pobedu kod Ajakuča – 1825. godine. Potom su osnovali nezavisnu republiku i dali joj ime po velikom borcu, Simonu Bolivaru, koji je želeo da ujedini zemlje Južne Amerike. U Boliviji se govori kečua jezik i ajmara jezik. Osvajači Boliviji ostavljaju španski, a apsurd je što je baš španski zvanični jezik Bolivije… Ali, o tome ćemo kasnije, kad se odmorite…“

Sa aerodromske zaravni ‘strmoglavljujemo’ se ka kotlini i ‘razbaškarenoj’ prestonici La Pas. Pobuna ovde je bilo mnogo, od borbi protiv okupatora, pa do napada Ajmara Indiosa 1781. godine kada su zauvek nestala izuzetna zdanja), tako da je mir dragocena reč.

Upravo prolazimo pored nepreglednog naselja za koje naš bolivijski vodič kaže da je „najveće divlje naselje na svetu“. U ovim ‘barios’ (kućama od blata) žive ljudi bez nikakvog zaposlenja.

I mada bolivijske vlasti uporno rade na tome da popišu broj stanovnika koji u njima živi, daščare, i potleušice sklepane od lima i blata – niču gde je ko hteo i gde se ko zatekao.

Naselje nema ulice, ni raskrsnice, niti vode, struje, kanalizacije. Vlast tamo zalazi samo kad mora, stranci i turisti su obavešteni da se uveče ne udaljavaju od hotela, i ne prilaze ‘barios-naselju’, kaže Alfonsin.