Bosna i Hercegovina: Vino sa odsjajem Neretve

To je bilo prvo vino koje sam probao posle onog koje je pravila moja porodica.

Na etiketi je motiv mostarskog mosta, sa nazivom vina ispisanim goticom i proizvođača – Hepok Mostar, Vinarija Čitluk.

Vino je na francuskom jeziku označeno kao „veliko vino“ (Grand Cru) i „jugoslovensko vino sa kontrolisanim poreklom“.

Pridodata je knjižica sa informacijom o žilavki: „1353. godine bosanski kralj Tvrtko u svojoj povelji Čitluku pominje to vino“, a „1886. godine Bečki dvor osniva kod Mostara vinogradarsko-vinarsku stanicu sa podrumom koji je bio isključivi snabdjevač Bečkog dvora“.

U knjižici su bile i slike medalja koje je mostarska žilavka dobila na izložbama – Budimpešta 1896, Brisel 1897, London, Beč, Pariz i Marselj 1898. godine.

Nije me privukla samo pretencioznost etikete, nego i novi ukus vina, do tada nepoznat.

Kasnije sam shvatio da je pomenuta povelja kralja Tvrtka možda i legenda – bar nisam našao njen trag, a danas će vam u Čitluku reći da je, te godine izabran za bana, Tvrtko služio žilavku (sa petnaest godina!) svom pisaru Dražeslavu.

I pored toga, stalno tragam za prvim ukusom žilavke.

Najbolja provera ukusa vina je odlazak na mesto gde se pravi, jer se tamo osećaju podneblje, mirisi, hrana i iskustvo vinara.

Mostarsko vinogorje uključuje i trebinjske vinograde, ali o njima drugom prilikom; ovde je reč o putu dolinom Neretve.

Pošto Hepok u nekadašnjem obliku ne postoji, traganje za žilavkom (vino je ranije bilo kupaža autohtonih sorti žilavke, krkošije i bene, a danas je i samo žilavka) je i priča o sudbini njegovih vinograda i vinarija.

Na putu je neizbežan Počitelj, kako zbog uspomena sa gimnazijske ekskurzije, tako i zbog onog kamena, na kome je Ivo Andrić opisao žilavku kao „ćilibarski žuto mostarsko vino“, „koje ljuljuška u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev“ („Na kamenu u Počitelju“).

Andrić je pomenuo žilavku i u romanu „Omer-paš Latas“; znači, dobro je poznavao to vino.

Pored Počitelja su Domanovići, vinogradi i vinarija u kojoj je žilavka sveža i voćna.

Iz vinarije Ljubuški imam etiketu žilavke sa motivom povelje kralja Dabiše Kotromanića (ona zaista postoji); ovde vinogradi imaju tragičnu sudbinu, zapušteni su i zatravljeni.

Dočekali su me onim što je od zaliha žilavke preostalo: već smireno, blago vino.

U Čitluku je žilavka je zadržala stari sjaj.

Vinarija Čitluk je promenila etiketu žilavke, ali je zadržan motiv mosta, a vino je jako i opojno.

U selu Paoča, u vinariji porodice Andrije Ćorića, žilavka-barik je gusta, kompleksna, sa mirisom žalfije.

Na visoravni Brotnjo iznad Neretve je najveći čitlučki vinograd, Blizanci, sa sto hektara žilavke, zasađene na ljutom hercegovačkom kamenu, bez trunke zemlje.

A sa prevoja nestvaran prizor Neretve sa manastirom Žitomislić na obali i vinogradom pored njega i, malo dalje, zbijen između reke i brda, prostrani zeleni tepih novih vinograda.