Foto: Petar Ž. Petrović Etnološki muzej BeogradBožić je najveći hrišćanski praznik iz koga proizilaze i svi ostali praznici. Obeležava se od 4. veka, kao dan rođenja Hrista u Vitlejemskoj pećini i prikazuje karakterističnim elementima na ikoni: pećina, jasle, beba Hrist sa Bogorodicom, životinje, pastiri, zvezda.
Praznovanje Božića predstavlja simbiozu prehrišćanskih verovanja i hrišćanstva koja se ogleda u bogatstvu običajnih praksi. Običajne radnje Badnjeg dana čine pripremu za Božić, a obuhvataju seču badnjaka (supstitucija božanstva), njegovo unošenje u kuću, nalaganje badnjaka na vatru, unošenje slame, badnjedansku večeru i spremanje pečenice.
– Osnovni elementi Božića su dolazak položaonika (polaznika, polaženika), njegovo darivanje, mešenje i lomljenje česnice i pšeničnog kolača, kao i ručak pred podne, dok napreduje dan -ističe Nataša Nikolić, etnološkinja, muzejska savetnica Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu.
Prema njenim rečima, jedan od najvećih hrišćanskih praznika u srpskoj seoskoj tradicionalnoj kulturi je Božić.
– U porodicama su se na Badnje veče, uz kolač za polaženika, pravili kolači od testa za decu u obliku životinja. Za devojčicu se pravila kika od testa, da ima gustu kosu ili guske, da ima belo lice. Za dečaka su pravljeni prasići i jagnjad, da bude stočar – navodi ona.
U šumadisjkim selima dečacima su od testa pravili golubove ili volove (Pajazitovo), krstaš kolač (Lužnice), kola (Divostin), jaram (Desimirovac) ili zeca i točak (Trmbas).
Badnjak se u selima u okolini Kragujevca sekao na Badnji dan, negde popodne – pred mrak, dok su u drugim to obavljali isključivo u ranim jutarnjim časovima.
– U torbicu stave kukuruz, pšenicu, bosiljak, šećer, kolače, da daruju drvo. Pospu badnjak, a kolače pojedu. Negde se sekao jedan a negde tri badnjaka: badnjak, badnjačica i njihovo dete. Badnjak se unosio sa slamom u kuću na Badnje veče, dok su deca pijukala – nabraja naša sagovrnica.
Za večeru, koja se odvijala na slami, na podu kuće, uz posna jela lomio se kolač „oranica” kao u selu Kotraži. Ležalo se na slami – svi okrenuti na jednu stranu, da se pšenica ne bi umrsila prilikom žetve što je uobičajena imitativna magijska radnja.
Na Božić deca su najčešće polaženici kod komšija i bliskih rođaka.
– Polaženik nosi drenovu grančicu, koju daruje ukućanima zbog zdravlja, nekad šljivovu, da rodi voće, a nekad uzme grančicu badnjaka koju je domaćin već pripremio i stavio kod ulaznih vrata. Ako je u kući više dece, polaženici su u prošlosti uvek bili dečaci. Ako su imali samo žensku decu i ona su bila polaženici, a danas je to izjednačeno – kaže Nataša Nikolić.
U Šumadiji poneko od njih je nosio paru za česnicu i rukavicu sa žitom, kockama šećera, suvim šljivama, smokvama, koje baca na domaćicu, kad uđe u kuću.
– Polaznik ili polaženik je vatru džarao badnjakom govoreći želje za zdravlje i napredak porodice i stoke: „Koliko varnica, toliko para, ovaca“. U starim odžaklijama polaženici su sedeli na stolici tronoški, ogrtani su guberom, a zatim im je izmicana stolica, uz reči: ,“Da bude kajmakčina ko guberčina“, posipani su kukuruzom, pšenicom, što je za cilj imalo prizivanje izobilja – pojašnjava ona.
U kuhinjama, sa šporetom na drva, polaženik kukačem džara u šporetu, izgovara želje za napredak, a zatim prema istoku stavi trokraku sveću (troraklju), a pojedini domaćini su ga vodili i u štalu, gde je volu stavljao kolač na rog (Poskurice).
Pred ručak koji sledi, lome se česnica i kolač (kiseljak – pšenični hleb, koji je spreman samo za velike praznike). Deo kolača iz leve ruke polaženik stavi u sito, da bude sita godina, a domaćin podigne visoko na drvenu garnišlu ili na prozor. Ostatak kolača kao i česnica jede se za ručakom.
Polaženik se daruje košuljom, maramicom i slično. Nekada se lomila samo česnica (u kojoj je iver od vrata, od gornjeg praga – ko ga izvuče, biće dobar domaćin), a deca dobijaju dve-tri kockice šećera, novac i suvo meso. Najčešće su uz suvo meso (udnicu), koja se veže za kolač težinom, polažaonici dobijali i pletene čarape, što je zavisilo i od ekonomskog statusa porodice.
Devojčice su nekada dobijale novac, peškir, kombinezon ili keceljicu, bušan kolač i povesmo težine. Danas devojčice, koje su najčešće unuke, dobijaju novac, trenerku, bušan kolač, suvo meso, čokoladu, vunene čarape. Slične poklone dobijaju i dečaci, primereno njihovim potrebama i interesovanju.
– Ako polaženik ne dolazi na Božić, kolač mu se daje na Mali Božić – pravoslavnu Novu godinu. Običajna pravila razlikuju se od sela do sela i bogatstvo je u njihovoj raznovrsnosti. Nije moguće pobrojati sve varijacije koje postoje u okviru obeležavanja jednog segmenta običaja „svako selo svoj adet” – citira Nataša Nikolić narodnu poslovicu.
U Šumadiji običaj je bio da deca na dan Božića započinju neki posao, da nešto rade od podneva jer postoji narodno verovanje da ,,kad radiš na Božić, nisi grešan cele godine”. Devojčice su plele i to se pletivo bacalo u vatru sa obrazloženjem „da budeš vredna kao vatra”, kao što je to slučaj u selu Cvetojevac.
Recitovale su se pesme o Božić Bati. Radi zdravlja deca su pila vino sa pupoljkom drena.
– U nekim porodicama deci je davano srce od brava da bi bila jaka i zdrava kao u Lužnicama. Ako u porodici žele da im prvo sledeće dete bude muško, muški član se prvi omrsi od božićnjara, a ako hoće da to bude žensko onda se prvo žensko omrsi. Drugi smatraju da se time obezbeđuje rađanje ženske stoke, a kad prvi zalogaj pojede muško – da će se rađati muška stoka – navodi naša sagvornica.
Na Božić, u selima, posle 12 sati, kad se preseče kolač, prezali su se konji i išlo u vožnju. Sastajali su se po raskrsnicama. Deca su se vozila sankama po snegu a negde se to radilo drugog dana Božića, jer se verovalo da prvog dana ne treba ići od kuće.
– Ova raznovrsna običajna praksa zadržala se u velikoj meri do današnjih dana – ističe etnološkinja iz kragujevačkog Narodnog muzeja Šumadije.
Božićni običaji u gradu, razlikuju se od seoskih.
– U gradskoj sredini, naročito u periodu socijalizma Božić se nije proslavljao kao na selu zbog ideoloških razloga, straha od potkazivanja, zapuštanja tradicije. Kako su Kragujevčani vezani za sela u okruženju, veliku ulogu u proslavljanju praznika imale su babe i dede na selu. Iako Božić nije proslavljan, u mnogim porodicama obeležavan je kupovinom nove odeće deci – navodi ona.
Prema njenim rečima, tek poneko je u kući sprovodio sve običajne radnje, najčešće protivnici režima i predstavnici predratnog građanskog sloja.
– Pojedini nisu dozvoljavali unučićima, koja su im polažaonici, da taj dan idu u školu. Deca su dobijala suve šljive, smokve, pletene rukavice, vunene čarape i drugu odeću. Druga deca socijalizma nisu znala za ovaj praznik – podseća na ne tako daleku prošlost Nataša Nikolić.
Devedesetih godina 20 veka, sa „nacionalnim zanosom” stanovništvo se vraća običajima i proslavi Božića. Badnjak se loži u porti crkve, hrastove i cerove grančice se kupuju na pijacama i ulicama, danas i u prodavnicama i unose u kuće na Badnji dan.
Uz kupovnu grančicu, privezan je rukovet slame, kesica kukuruza, pšenice i grančica drena. Badnjaci se unose u kuće i stavljaju ispod stola, u ugao ili na policu. Običaji se menjaju, žive u novim uslovima.
– Grančice badnjaka stavljaju se na branike automobila – „putujuće kuće” – jer im vlasnici pridaju veliki značaj. Badnjedanska večera je posna, raznovrsna i bogata suvim voćem i jelima. Umesto pucanja iz puške, kojim se obeležava da je pečenica gotova, bacaju se petarde, zaključuje ona.
U gradu na Božić se lomi česnica na svečanom ručku, dele pokloni, oblači nešto novo (crveno na radost), vodi računa da se ne spava popodne (da ne bi bili lenji cele godine), dok je poželjno započeti bilo kakav posao.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
