Kako se Božić proslavlja u različitim krajevima Srbije?

Božić u različitim krajevima Srbije – običaji

Vojvodina

Do početka devedesetih u selu kraj Zrenjanina nije bilo previše božićnih običaja. Naseljeno pretežno kolonistima, nije preterano negovalo tradiciju najvećeg hrišćanskog praznika. Dok oni sami nisu stigli iz susednog, lalinskog, u kom su svakog 6. januara popodne u sumrak vrata kuća morala da budu otvorena.

Trebalo je nekoliko godina da zaživi, ali nekolicina nas deca uspela je da uvede običaj – korinđanja. Deca bi se tako okupljala, najčešće u grupama išla od kuće do kuće, sa pripremljenim kesama i džakčićima. Repertoar pesama nije bio podugačak  („Ja sam mala Milica“ ili „Ja sam mala Iva“), tražili smo „rakije“, „jabuke“ ili šta god, samo da im ne bismo „oterali Božić“.

Ali, dok su nam prvih godina neki u čudu zatvarali vrata pred nosem, kasnije su nas strpljivo čekali da završimo i obavezno punili kese – orasima u ljusci, mandarinama, ali i onim što je sve nas najviše zanimalo – bombonama i čokoladicama.

Uvukao se taj običaj u malo komunističko selo i ostao da živi do danas. Iako je Badnji dan – dan za post, teško su ga deca poštovala. Jer kako, kad stignete kući sa gomilom slatkiša?!

A osim slatkiša i slaniša, na trpezi prazničnoj, osim ribe tog dana i krompir salate sa dosta luka i sutradan svežeg prasećeg pečenja i kupus salate, kao i u drugim delovima Vojvodine, na stolu je bila česnica. Ne slana, već slatka. Ona što liči na baklavu, ali je deblja, slađa, manje natopljena, sa mnogo oraha, lešnika, suvih smokvi i suvog grožđa. U njoj je uvek bio neki metalni dinar ili 20 dinara, kako koje godine. Bio je ponekad i koji pasulj, kukuruz, grančica, čisto da za svakog ponešto ima.

Na Božić ranom zorom, tako su nam babe govorile, valjalo je ustajati rano, prati kosu, raditi nešto, učiti jer – kao to što kreneš tada da radiš radićeš cele godine. Verovali smo u to dok smo bili mali.

Zapadna Srbija

Božićni praznici u valjevskom kraju protiču uglavnom mirno, u krugu porodice. Na Badnji dan badnjak se unosi u kuću i pripremaju se razne đakonije koje se jedu tokom bogate posne večere za Badnje veče. Na trpezi se obično nalaze razne slane pite, salate, prebranac, suve punjene paprike i obavezno neka riba, dok od slatkiša dominiraju suvo i koštunjavo voće. U porodicama gde ima male dece, pre same večere stavlja se slama ispod trpezarijskog stola, a zatim deca pijuču, odnosno skupljanu sitne kovanice i slatkiše, što ih uvek posebno raduje.

Osoba koja prva uđe u tuđu kuću na Božić zove se položajnik, i domaćin mu daje poklon ili novac kao osobi koja je prva na Božić došla u kuću. Na Božić se loži badnjak koji je donet iz šume na Badnji dan, i svaki put kad se stavi u peć, kaže se: „Koliko varnica, toliko parica“.  Ako varnice pršte, to znači da u toj kući biti novca.

Na Božić se takođe pravi slana česnica u koju se stavljaju novčić, zrno pasulja, pšenica, malo badnjaka. Veruje se da će onaj ko izvuče novčić imati puno novca tokom cele godine, pasulj se uglavnom stavlja u selima i simbolizuje brojno stado ovaca, pšenica predstavlja rodne njive, dok badnjak označava dobro zdravlje.

Pored česnice, glavna zvezda božićnog doručka svakako je pečenica, odnosno svinjsko pečenje, u kome se uživa najčešće uz crno vino. Tokom celog dana razmenjuju se čestitike, odmara se i uživa sa dragim ljudima uz ukusnu božićnu trpezu.