Brankovina: U Desankinoj školi

Brankovina je jedinstvena kulturno-istorijska celina udaljena od Valjeva desetak kilometara. Prostire se na oko 1.214 hektara, na nadmorskoj visini od 300 do 373 metra. Postojbina je porodice Nenadović: Alekse, Jakova, Mateje, Sime i LJubomira.

U Brankovini je provela detinjstvo i završila osnovnu školu jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja Desanka Maksimović. Na prostoru nešto većem od uobičajene seoske porte i školskog dvorišta uobličena je retka spomenička kulturno-istorijske celina.

Centralno mesto pripada Crkvi Sv. Arhanđela, zadužbini Prote Mateje iz 1830. godine, podignutoj na mestu crkve brvnare kraj koje je bio sahranjen Aleksa Nenadović. Pored zidova crkve nalaze se i grobovi i spomenici porodice Nenadović, a nešto dalje na uzvišenom platou, uz ivicu šume, večno počiva Desanka Maksimović sa svojim suprugom Sergejom.

Na istom prostoru nalaze se i retki primerci narodnog neimarstva: parohijska kuća, nekoliko sobrašica, česma Nenadovića, dve školske zgrade, jedna iz 1834. a druga iz 1895. godine.

U crkvi se nalazi dragocena riznica koju čine kulturno-istorijski dokumenti, crkveni i predmeti zanatsko-umetničke izrade, bogoslužbene knjige koje su u različitim istorijskim periodima crkvi priložili njeni parohijani, najviđeniji ljudi ovoga kraja. U crkvenoj porti se nalaze i četiri sobrašice iz XIX veka. To su poluotvorene ili sasvim otvorene kućice nalik na nastrešicu ili čardak sa tremom, koje su služile za okupljanje okolnog naroda i smeštaj onih koji su dolazili u crkvu. Imale su ih viđenije porodice i bilo ih je mnogo više.

Prota Mateja je izgradio 1834. godine prvu državnu školu u Brankovini, prema mišljenju stručnjaka, jednu od najznačajnijih zgrada te vrste u prvoj polovini XIX veka u Srbiji. Prilikom proslave 100 godina, obnovljena je i vraćen joj je prvobitni izgled. Danas je u Protinoj školi muzejska postavka koja prikazuje školstvo i prosvetu tokom Prvog srpskog ustanka. U njoj je originalno opremljena učionica iz ovog vremena, sa skamijama, „magarećom klupom“, tablicama, računaljkama, guščijim perima i mastilom za pisanje, a tu je i jedan poveći prut.

Pored Protine škole je i školska zgrada (1895) u kojoj je Desanka Maksimović završila prve razrede osnovne škole – „Desankina škola“. U samoj školi uređene su i opremljene dve prostorije sa Desankinim stvarima koje dočaravaju njen život. Tu će vas dočekati i Desankin glas, njeni stihovi, fotografije, školski pribor, šeširi i još mnogo toga.

Nije ova zbirka tipično muzeološka, ali je mnogo lepa. Bože, kakav je u Brankovini, u tom čitavom kompleksu mir, kako šapuće lišće, žuto, jesenje, mirišu jabuke kolačare, kako nas je ispratio Desankin glas kada smo se uputili u Manastir Lelić.