Foto: EPA/FERNANDO BIZERRA JR.Retko koji grad, u samo jednoj generaciji, svedoči o svom rađanju i zrelosti. Još ređe je podići grad za samo četrdeset i jedan mesec, koliko je prošlo od postavljanja kamena temeljca prvih građevina u Braziliji do njenog inaugurisanja za glavni grad Brazila.
Pre toga, centralni brazilski plato bio je sporadično naseljen; kako izgleda videli smo na putu od Brazilije do seoceta Pirenopolisa, udaljenog stotinak kilometara: brežuljkasta savana ispresecana rečicama sa vodopadima, u kojoj je nekada traženo zlato.
Tu je davno pronađena lokacija za prestonicu i ona je prenesena u Braziliju pre šezdeset godina.
Za razliku od tradicionalnih gradova, koji se razvijaju organski, prema potrebama stanovnika, Brazilija je nametnut grad: on je prvo završen u gabaritima koje je postavio urbanistički master plan (Plano piloto) Lusija Koste, pa tek onda oživeo.
Prestonica je zamišljena u preseku dve ose: duž jedne (monumentalne) izgrađen je administrativni, a duž druge (saobraćajne) rezidencijalni deo, tako da ima izgled ptice raširenih krila na obali veštačkog jezera Paranoa.
Brazilija je modernistički grad, sa širokim slobodnim površinama i stambenim superkvartovima, koji se sastoje od desetak istoobraznih zgrada, sa školom, prodavnicama i igralištima, do kojih se stiže automobilima (grad nije za pešake).
Ono što čini Braziliju raskošnom, to su zgrade na monumentalnoj osi, sa centrom na trgu Tri vlasti, koje su delo arhitekte Oskara Niemajera.
Na trgu je projektovao veličanstven kompleks zgrada Kongresa i lepršave zgrade predsednika republike i Vrhovnog suda, a duž ose, u delu koji se zove Esplanada ministarstava, i zgrade glavnih ministarstava.
Posetili smo palatu Itamaraći, sedište Ministarstva spoljnih poslova. Staklena kutija, okružena visokim lukovima, ogleda se u vodi sa tropskim rastinjem.
Svod u prostranom predvorju od dve hiljade kvadrata ne nose stubovi, a na sprat vode spiralne stepenice koje nemaju oslonca, lebde u prostoru. Zgrada je riznica umetničkih dela; neka od njih su deo istorije Brazila.
Niemajerovo remek-delo, katolička katedrala, ne nadvisuje okolne građevine na esplanadi, ali ih svojom elegancijom zasenjuje; simbolika arhitektonskog rešenja je otvorena za slobodno tumačenje: ruke koje se mole; Hristov trnov venac; Sveti gral.
Ispred su skulpture jevanđelista; ulazi se ispod nivoa terena, iz mračnog granitnog hodnika u svetlost okruglog centralnog broda čiji su zidovi stakleni paneli; figure tri anđela lebde u prostoru; oltar je na južnoj strani.
Iako je bio komunista do kraja života – živeo je sto pet godina, Niemajer je projektovao četiri crkve u Braziliji, uključujući i pravoslavnu.
Najmanja i najelegantnija je posvećena Gospi od Fatime, skrivena u rezidencijalnom delu.
Teško se nalazi, jer u Braziliji ulice nemaju imena: nekoliko glavnih ima oznake, a adrese se određuju prema šiframa superblokova.
Niemajer je svoje komunističko opredeljenje izrazio samo u Memorijalu Latinske Amerike u Sao Paolu, koji smo Uroš i ja jedva pronašli jednog popodneva: betonska raširena ruka, sa tragovima krvi u obliku Latinske Amerike.
Mnogi su kritikovali sterilnost centralnog dela Brazilije. I nama je nedostajao Rio – ne toliko Kopakabana i Ipanema, koliko kafe Kolombo. Uostalom, i sam Niemajer je rekao: „Više volim Rio, čak i kada me opljačkaju“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
