Budimpešta: Kafei kao kulturna dobra

Zgradu je sazidalo Njujorško osiguravajuće društvo kao svoj lokalni „head office“, s kafeom u prizemlju.

Legenda kaže da je Ferenc Molnar, pisac koga smo voleli („Dečaci Pavlove ulice“), na otvaranju kafea ključeve bacio u Dunav kako bi to „divno mesto“ bilo uvek otvoreno!

U kafe „Njujork“ dolazili su pisci okupljeni oko časopisa „Njugat“ (Zapad), kasnije i ljudi iz pozorišnog i filmskog sveta, pa i Majkl Kertis, dobitnik Oskara za režiju „Kazablanke“ (rođen u Budimpešti, 1886).

Tačku na zlatno doba kafea stavio je Veliki rat, ali s poratnim danima započinje i novi život kultnog mesta.

Kad je nastupila kriza tridesetih, kafeu je namena promenjena, ali je ponovo otvoren 1954, tada kao „Hungaria“.

Zgrada je obnovljena i ponovo otvorena u maju 2006, enterijer blista punim, možda i prejakim sjajem.

(Izgled privlači, ali cene odbijaju, pa jedan šaljivdžija – čitam na internetu – pita upravu kafea može li popiti piće a da ne proda bubreg!)

I kafe „Central“, koji radi od 1887, takođe je bio omiljeno mesto pisaca.

Crne konture njihovih profila nižu se, kao senke, po crvenom zidu kafea, a u spomen-ploču na galeriji uklesani su stihovi s potpisom najvećeg i najpoznatijeg među njima: Adi Endre.

Posvetio ih je svom prijatelju, pesniku i novinaru (umetničko ime Zuboly) koji je poginuo u ratu, 1915.

Ovde je uređivan i nedeljnik Sedmica, u kome je začeta moderna mađarska literatura.

„Central“ nije uvek bio kafe – 1949. godine, na primer (takvo je bilo vreme!) pretvoren je u restoran građevinskih radnika, ali se „uspavana lepotica“ posle 50 godina probudila da bi opet postala ono što je bila.

Još oni pisci privlače goste! Njih više nema, ali biće da je „duh mesta“ i danas živ.

Na trgu koji nosi ime mađarskog nacionalnog pesnika Mihalja Verešmartja, preko puta njegove velike mermerne figure okružene narodom, nalazi se legendarni (i legendarno skup) „Žerbo“.

Istorija tog kafea počinje 1858. godine, a u sadašnjoj je zgradi, lepoj spolja i unutra, od 1870.

Zanimljivo je da se kafe ne zove po vlasniku ili osnivaču, već po poslastičaru koga je gazda doveo iz Pariza, gde je već bio slavan.

Emil Žerbo, umetnik svog zanata, umro je 1919. godine i počiva na groblju Kerepeši, među slavnim ličnostima Mađarske.

Kao još bolji od „Žerboa“, Šandor Marai preporučuje kafe „Ružvurm“ u Budimu, blizu Crkve sv. Matije.

Osnovan 1827, preživeo je i revoluciju 1848. i oba svetska rata, reklamira se kao najstariji u Mađarskoj, uz tvrdnju da nisu promenjeni ni enterijer ni atmosfera.

Sve je kao što je nekad bilo: bledozelena fasada, nameštaj, posuđe – i štrudla!

Šta je zajedničko ovim kafeima?

Doboš torta.

Čuvenu poslasticu izumeo je poslastičar Jožef Doboš i premijerno je predstavio na izložbi u Budimpešti 1885.

Ubrzo je postala omiljena na dvoru i u drugim kućama od imena i para.

Doboš je tortu u specijalnim kontejnerima izvozio, ali tajnu spravljanja nije otkrio sve do odlaska u penziju.

Sad njegov recept može da se nađe na internetu!

A šta povezuje umetnike koji su u tim kafeima pili, jeli i stvarali?

Izreka koju je jedan od njih, Deže Kostolanji, malo prepravio, pa je umesto ‘Moj dom – moj dvorac’ nastalo ‘Moj kafe je moj dvorac’.