Budimpešta: Potresna „Tuga i opomena“

Neobičnu skulpturu – žalosnu vrbu od metala – uradio je poznati mađarski vajar Imre Varga (umro nedavno, u 96-oj). Ta vrba – skulptura (neko je primetio da liči na menoru okrenutu nadole) spomen je na hiljade mađarskih Jevreja koji su nestali u fašističkim bezumlju.

Na svakom listu njene bogate krošnje ispisano je ime mađarske jevrejske porodice koja je nastradala u Holokaustu.

Kad vetar zanjiše grane, vrba tiho „progovori“. Zato mi padaju na pamet stihovi Brankove poeme „Tuga i opomena“.

Njihova parafraza: „Njih više nema, to je sada zvuk“ – čini mi se prikladnom za ovo tužno mesto.

Na vrhu crne granitne kapije koja stoji pored vrbe piše, na hebrejskom: Ima li bola većeg od moga?

Park sa ovom čudnom vrbom, koju nazivaju i drvo života, nosi ime Raula Valenberga.

U Budimpeštu je došao jula 1944. kao službenik švedske ambasade i koristeći svoj položaj štedro i hrabro, spasao je najmanje sto hiljada mađarskih Jevreja.

Ne zna se pouzdano dokad je živeo i kako je umro, trag mu se gubi posle odlaska u sovjetski vojni štab u Debrecinu.

Zašto je tamo išao, nije poznato. Navodno je sam na rekao da ne zna hoće li tamo biti gost ili zatvorenik.

Bilo je to početkom 1945.

Od novembra 1944. do januara 1945. u nekoliko okolnih ulica, bio je jevrejski geto, ograđen zidom.

Na tom skučenom prostoru, u užasnim uslovima, živelo je više od 50.000 ljudi. Živelo i masovno umiralo.

U početku su mrtva tela stavljana u frižidere na pijaci, a kad bi zahladnelo, onda na trg Klauzal – centar geta, na ulice, u dvorište Velike sinagoge, gde je posle oslobođenja grada u zajedničku grobnicu sahranjeno oko 2.300 pokojnika.

Ovde nisu podignuti samo spomenici žrtvama nego i ljudima koji su ih spasavali. Na četiri ploče od crvenog mermera upisano je 240 imena.

A izvan parka, u ulici Dob, koja je presecala geto, naslonjena na zid jedne zgrade stoji skulptura posvećena Karlu Lucu, vicekonzulu Švajcarske u Budimpešti od 1942. do kraja rata.

I on je, poput Valenberga, pomogao da se hiljade Jevreja spasu od deportacije u logore smrti. Na spomen-ploču iznad spomenika upisan je stih iz Talmuda: „Ko spase jedan život, kao da je spasao ceo svet.“

Izgradnju ovog memorijalnog kompleksa kod Velike sinagoge, kome pripada i Jevrejski muzej, pomogla je jedna fondacija iz Njujorka.

Podatak da je njen osnivač Bernard Švarc svakako nije mnogo zanimljiv, ali samo dok se ne doda i to da je reč o čuvenom glumcu Toniju Kertisu, sinu mađarskog emigranta. Fondaciju je osnovao u čast svog oca, Emanuela Švarca.

Platou ispred sinagoge dato je ime Teodora Hercla, „oca cionizma“ – pokreta za za stvaranje jevrejske države.

Njegovi deda i baba, Simon i Rebeka, živeli su u (austrougarskom) Zemunu i sahranjeni su na zemunskom Jevrejskom groblju, 1879. odnosno 1889. godine. U Zemunu se, 1831, rodio i njegov otac Jakov.

Teodor Hercl studirao je i radio u Beču. Stanovao je u Berggase, kao i Frojd, ali se nikad nisu sreli. „Bolje što nisu“, rekao je jedan američki profesor, „jer bi ga Frojd stavio na kauč i to bi možda bio kraj cionizma“.