Foto: FoNet/ Dragan AntonićObičan burek sa sirom koji se u zoru jede stojeći, iz masne hartije kod privatnih pekara po čuburskim straćarama ili u mračnoj Sarajevskoj ulici – burek s kojim se ulazi u novi dan, vreo i mastan, iz čijih kora u hodu ispadaju grudvice istopljenog sira, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Marice vratiti do pekare u koju smo ušli razgrnuvši alkoholne magije.
Trebalo bi jedanput popisati najbolja mesta na kojima se izjutra može jesti burek sa sirom u društvu zajapurenog bunovnog pekara i dama u ružičastim plastičnim bundama boje papagajevog perja i otežalih, bezvoljnih pozornika nogu oteklih u čizmama.
No jedno se pouzdano zna: ni najbolja ekipa „Mišlenovog vodiča“ ne bi uspela da popiše sve beogradske buregdžinice, jer se one rađaju potpuno neočekivano i nepredvidljivo na najrazličitijim mestima.
Jedno je provereno: onaj ko ne poznaje Beograd ne bi trebalo da kupuje burek jedino na onim mestima koja više liče na butike za testo nego na pekare, tamo gde u izlogu vidi kroasane i francuske bagete, hleb koji liči na kolače i izafektirane kifle, tamo, gde pored bureka, čak ni hartija nije masna, kao što Bog zapoveda.
A hartija je veoma važna.
U buregdžinici vam postavljaju uvek čuveno hamletovsko pitanje: „Za ovde ili za poneti?“
Ako kažete za ovde, onda jedete burek nožem i viljuškom iz plastičnog tanjira koji pamti i bolje dane, ali kad kažete za poneti, onda uživate u veštini da jedući burek na ulici ne pojedete i masnu hartiju.
Burek sa sirom!
Kakav burek sa sirom, pitaće Bosanci, koji su burek nasledili od Turaka, a ovi od Persijanaca.
Ono što mi u Beogradu zovemo burek sa sirom, za njih je pita sirnica.
Imaju još i pitu zeljanicu, pitu krompirušu, bundevaru i pitu „nako“, što znači praznu pitu samo od jufki, iliti kora.
A burek je, zna se, burek.
Sve su pite pite, a burek je pitac i on je od mesa.
Rafinirani Turci imaju cigar-burek, smotak testa i mesa, ne veći od „havane“ i on se ne služi kao glavno jelo, već kao predjelo uz piće.
Srbijanci i prečani, opet, neguju gibanicu, koja se nalazi između pite sirnice i neke vrste lazanje.
Ali, burek nije samo jelo; on je više od toga: on je ritual, tip života, nostalgični komad ukusa koji nećete naći nigde sem u svom gradu i koga ni najbolja domaćica neće moći da ispeče, ma koliko bila vešta.
Burek je jutarnja poezija; jeli smo ga i kad smo bili najsiromašniji, a da nam se nije ogadio, a jedemo ga i od kad smo se okućili i od kada nam lekari zabranjuju nešto tako masno.
On je naš san daleko u tuđini, a i naš povratak kući, jer nam ga već prvog jutra, kada se probudimo u Beogradu i sednemo za stari kuhinjski sto keva donese od buregdžije sa ćoška i to u masnoj hartiji, jer zna da to volimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
