Burma – Rekom Iravadi, do Pagana…

U cik zore pre svitanja krećemo prema reci. Na obali, među brojnim čamcima, većim i manjim brodićima, džunkama, preko tanušne daske se ukrcavamo na lađu. Posle više od trinaest sati plovidbe treba da stignemo na do najvećeg svetilišta ove zemlje, a to je – grad hramova Pagan!

Ulazimo na brod i penjemo se na gornju palubu koja predstavlja prvu klasu. Otvorena je, ima nadstrešnicu i stolice – (jedino obeležje ’prve’ klase). Na daske u uglu smeštaju se kaluđeri-budisti.

Naslonjena na ogradu posmatram burmanski narod koji prelazi preko one iste daske i nestaje u potpalublju; na glavi ili leđima, gotovo, svi, nose ogromne tovare umotane kockastim platnom. Vidim im šake kojim ga pridržavaju i bosa stopala…

Nebo poprima boju srebra.

Iza visokog Ijubičastog brda pojavljuje se purpurna senka. Dug pisak najavljuje da se lađa odvaja od obale. Svež vazduh obavija mi telo, izaziva jezu.

Brod krenu prema sredini reke, a potom se ispravi: „Sedi, putovaćemo 14 sati“, kaže neko. Ne osvrćem se, već stojim na pramcu; sa obala blesne poneki ’zlatni’ hram. U jednom trenutku, iznad brda se pojavi ogromna lopta, tek rođenog sunca. Nejaki zraci mi miluju lice – gledam ga širom otvorenih očiju. Reka više nije tamna, po površini ljeskaju srebrni talasi.

Mimo nas plovi malena dvospratna lađa krcata Ijudima. NJen tanki pisak se razliva vodom, baš kao zlatni zraci sve toplijeg sunca.

Posle pola sata, već se sklanjamo u hladovinu.

Dugi, potmuli pisak. Lađa usporava i menja pravac. Na obali vidim poveću grupu Ijudi: svi nose ambrele i izgledaju kao male pečurke. Pristajemo.

Nešto neobično mi privlači pažnju. U vodi su dva praseta, vidim im samo leđa i glave sa pocrvenelim ušima. Čekaju kupca! Malo dalje sličan prizor.

„Svinjska plaža“! Je li moguće da na drugom kraju zemaljske kugle postoji nešto tako“, govorim Petru.

„Šta nije u redu?“, pita naš burmanski vodič Tan.

„Ništa, naš grad, Šabac, je nekada imao svinjsku plažu. Na obali Save prali su svinje pre nego što ih prodaju ’preko’ Austro-Ugarima.“

Lađa se zaustavlja i tog časa nastade neopisiva graja; uzvici, dovikivanja, jednolično ponavljanje istih reči. Prilazim ogradi broda.

Dole iz potpalublja vidim samo ruke, na desetine, stotine ispruženih ruku. Oni, sa obale, naginju se, istežu i dodaju tim rukama hranu; kuvani pirinač, voće, zelene cigare… Sva ta razmena odigrava se neverovatno brzo. Odozgo sa prašnjave obale trče žene sa poslužavnicima na glavi, prilaze brodu i opet se pojavljuju ruke – poslužavnici se isprazniše.

Dug pisak nadjača graju. Lađa se odvaja, Ijudi na obali postaje sve manji. Smenjuje ih zelenilo, nigde sela, ni kuće, samo hramovi blješte na podnevnom suncu. Omamljena od vreline jedva se držim na nogama, ne, ne smem propustiti ni jednu pojedinost ni jedan detalj. Ostali neka spavaju!
Drugo pristajanje je mnogo mirnije.

Potpalublje je mirno, svi su u blaženom snu.

U lađu se ukrcavaju putnici sa vrećama lekovitog bilja, pirinča i bambusa. Žene sa obale ne nude hranu, već pamučne materijale neobičnih boja i šara. Krećemo.
„Blizu smo Pagana“, reče neko, i nekoliko nas, budnih, krenusmo prema pramcu broda.

U daljini vidim obalu: strmu, zasečenu, boje terakote.
Vrh crvenog hrama nagoveštava kraj celodnevnog putovanja. Krajičak sunca na zalasku, preli sve rumenom bojom; ni nebo, koje se ogleda u reci, nije više izbledelo, ni plavo, već ružičasto. Predsutonsko.

Penjem se na jednu od pagoda, vrh joj pojelo Vreme. Kad sedoh na okrunjene cigle, zaogrnu me tišina i spokoj…

Tog najtoplijeg dana, na +54 stepena celzijusa osetih laganu jezu – dok posmatram Pagan, Svetilište i kuću svih bogova..