Čačak: Podsećanje na duh kraja

Davnih sedamdesetih, na odlasku za Beograd, na studije, pitao je svog druga:

„Je li… znaš li kad ćeš ti da završiš fakultet, … kad ovaj baci bombu!“

Taj spomenik bombašu u LJigu, za mene je i spomenik bombašu rečima, Slaviši Azanjcu i stalno podsećanje na duh mog kraja. Posle tog semafora, kao da sam stigao tamo gde uvek idem Ibarskom.

Ovaj put je i pomalo drugačije, jer ću vrlo brzo izaći na, vekovima čekan, auto-put. Ovoga puta neće biti stare trase, ni tunela Štavica, Ugrinovaca, Reljinaca i Zagrađa, uspona na Rudnik, pogleda na Ostrvicu, nema više tabli: Svračkovci, Velereč, Nevade, Semedraž i Brđani. Pomalo se i pitam, da li ću stići na isto mesto, ako nema tih putarskih tabli.

Naravno, auto-putem, Srbija izgleda mnogo lepše, jer se skoro uopšte ne vide neimarske rugobe duž Magistrale. Ne vide se ni kese, stari šporeti ni školjke automobila u koritima Dičine i Despotovice. Nema ni bahatosti ibarskih vozača i kamiondžija. Postoji samo umiveni predeo kojim se jedri valovitom Šumadijom, sa osneženim ćuvicima, februarskim reskim suncem i Miroslavljevom, „‘Ajd’ d’ idemo Rado…“.

– Ima li popust za prvu vožnju auto-putem?

Pravim se duhovit na naplatnoj rampi pre Preljine, a zapravo proveravam da nisam možda promašio odredište. Kasirka odgovara širokim, razumevajućim i glasnim osmehom, uz fino plasiranu duhovitost. Po tome znam, Čačak je blizu.

Sada, kao i nekoliko puta ranije, dolazim i tužnim povodom.

Moje sestre od strica, Milice, više nema. Šezdeset dve godine života je malo, ili se bar meni sa šezdeset jednom tako čini. Pogotovo mi je malo, jer je Milica bila od onih pristupnih čačanskih perona, na kojima sam odmah saznavao sve vesti sa korzoa i čaršije. Po neku novu reč, lokalnu kovanicu, vic sa „Želovog“ košarkališta, ili baš novu anegdotu Slaviše Azanjca. Uz osmeh, kroz pomalo stisnute oči i uvek iz oblaka duvanskog dima, Milica mi je pravila onaj dragi, jedinstveni osećaj da sam tu gde sam uvek najviše želeo da budem

Danas, ispred kapele, na licima ljudi ne vidim samo tugu. Kao da svi očekuju da se Milica odnekud pojavi, da ožali tog nekog pokojnika ali i da se seti neke njegove dogodovštine iz čačanskih sokaka i moravskih brzaka.

To začikavanje smrti i danas se uporno i postojano događa na čačanskom groblju u Loznici. Olimpijska deviza o važnosti i lepoti samog učešća, ponovo nadjačava istinu o konačnom pobedniku. Zato se među svim tim licima osećam zaštićeno kao u moru ljubavi istomišljenika, koji više vole da „džebraju“ nego da žestoko sviraju, više da „šinu“ nego da udare, radije kažu „ene“ nego gle.

U ovakvim prilikama u Čačku ostajem samo taj jedan dan i on je posvećen oproštaju sa odlazećim.

U povratku, kod semafora u LJigu, vidim, bombaš nije bacio svoju bombu.

Sve je, znači, sasvim u redu, Ibarska je tu kao što je bila i pre, još uvek je 2. februar 2017, jedino ja u Čačku imam jedan peron manje.