Carevo staro ruho

Ne treba sumnjati da će koliko sutra političari svih (ratničkih) boja horski zatražiti „najstrožu“ kaznu za ubice. Niko se, tvrdim, neće setiti da je ne tako davno nepočinstvo jednog drugog umlatitelja, Miladina Kovaćevića, ista ta država platila povelikom sumom novca poreskih obveznika, a neke su ga stranke kao srpskog heroja vodale po Skupštini.

Takav postupak države, opravdavan besmislicama i nesuvislostima o nekakvom nacionalnom interesu, bio je jak vetar u leđa svakoj vrsti banditizma. Žestoki momci slabašne pameti pomislili su – donekle s pravom – da je umlaćivanje stranaca zapravo patriotski čin i da će – ako stvar krene naopako – država odrešiti kesu i izgladiti stvar. Pa zar nisu, koliko pre godinu i po dana, posle onog mitinga na kome je Koštunica doživeo slom živaca, svi vodeći „patriotski“ politikanti i politikantski analitičari horski ponavljali da palikuće, pljačkaši i rušitelji Beograda nisu huligani, već „naša deca“ koja su pala u amok zbog nepravedne secesije Kosova. Mogu sada da pričaju šta god hoće (neki su nastavili istu priču), ali ne mogu izbeći odgovornost za stvaranje atmosfere nasilja, mržnje i ksenofobije koja je nužno dovela do situacije gde se stepen nasilja u Beogradu izjednačio sa stepenom nasilja u Kabulu. Agresivnost, koja je početkom devedesetih odavde projektovana na okolne republike, sada se na polaznišnu tačku vratila u obliku autodestrukcije. Neka mi se prebaci da rezonujem kao baba-Kurana, ali siguran sam da će i inspiratori, finansijeri i organizatori, pre ili kasnije, osetiti efekat bumeranga.

Ako je ova država – u šta čisto sumnjam – doista rešena da stane na put razobručenom banditizmu, onda nema nikakvog smisla da petlja oko ribljeg repa, već bi trebalo da se pozabavi mnogo srmdljivijom glavom. Što će reći – inspiratorima, sponzorima i korisnicima pretećeg rasula. Moglo bi se, recimo, krenuti od one postmitingaške paljevine ambasada. Ukoliko kolumnista Obraza, Vojislav Koštunica, nije u onaj – na prevaru doneseni ustav – ubacio član o sopstvenoj nedodirljivosti; ukoliko nije pod zaštitom poslaničkog imuniteta – a nije – ne vidim ni jedan jedini razlog zašto ga se ne pozove na informativni razgovor. Profesor je, belchim, tih dana i te noći bio in charge. (Jočić bio u bolnici). Zna puno toga. Možda bi se tako i saznalo ko je policiji naložio da ne radi svoj posao. U svakom slučaju, moglo bi se tu saznati mnogo interesantnih stvari, recimo o tokovima novca na relaciji javna preduzeća – patriotske NVO. Zna se kako to ide: povučeš končić – opara se celo odelo. Ostade car go. Iako je go i ranije bio, samo smo se svi pravili ludi.

Ako država u obećanom obračunu sa banditizmom ne krene tim ili sličnim pravcem, nego pribegne utamničavanju sitnih riba i mrsomuđenju o „rešenosti“ , „pravnoj državi“ i slično, od tog posla neće biti ništa, a vuk će po ko zna koji put pojesti magarca.

Samo, nikad se ne zna ko će biti magarac a ko vuk.