Carigrad (1): S druge strane praga Svete Sofije

Ovaj sud poništio je dekret oca turske nacije, kojim je pre 86 godina ova bogomolja pretvorena u muzej, a nekoliko sati kasnije 12. turski predsednik Tajip Erdogan potpisao je novi dokument kojim je nekada najveća crkva pravoslavnog Istoka po drugi put proglašena za džamiju.

Erdogan je najavio da će se zvanično prva džuma – zajednička molitva petkom u Svetoj Sofiji održati 24. jula i pozvao građane da do tada ne posećuju ovaj „biser Istanbula“, ispred kog od prošlog petka mnogi već klanjaju.

Prvi čovek Turske obećao je da će vrata Svete Sofije i ubuduće biti „otvorena za sve, ali da se da više neće naplaćivati ulaznice, kao što bio slučaj dok je bila muzej“.

Prema pisanju turskog lista Hurijet, novim pravilima je, između ostalog, predviđeno postavljanje specijalnih zavesa u hramu, koje će zaklanjati hrišćanske mozaike i ikone za vreme molitve.

Na podu će biti postavljeni tepisi, a prilikom ulaska u hram posetioci će morati da izuvaju obuću.

U upravi Svete Sofije od prošlog petka niko ne odgovarana telefonske pozive, uključena je telefonska sekretarica preko koje se mogu čuti informacije o radnom vremenu, a na društvenim mrežama još se primaju rezervacije i kupuju ulaznice po ceni od 19,90 evra za sat obilaska ove svetinje-muzeja sa vodičem.

Teško je reći da li je ovakvu viziju budućnosti Carigrada imao prvi hrišćanski car Konstantin Veliki kad je 326, na grebenu u središtu antičkog Vizantiona, postavio temelje prve crkve posvećene Hristu Božjoj Premudrosti, koja je trebalo da bude najlepši ukras „drugog Rima“?

NJu je završio Konstantinov sin Konstancije, a zbog njene veličine i mesta u hijerarhiji nazvana je Velikom crkvom, koja je imala čudesnu sudbinu i pre nego što je car Justinijan Prvi, rodom sa prostora današnje Srbije, rešio da početkom 6. veka sagradi današnju Svetu Sofiju kao građevinu kakve „nije bilo od Adama, niti će slične ikad biti“.

Neponovljive arhitekture, čiji sklad nisu narušili ni minareti dozidani nakon što je prvi put proglašena za džamiju, kao simbol moći, bogatstva, ali i tragedije hiljadugodišnjeg Vizantijskog carstva, Sveta Sofija bila je i stala umetnička, graditeljska, osvajačka, strateška, ideološka i kakva sve ne opsesija mnogima tokom svog 1483-godišnjeg trajanja, računaju od osveštanja 27. decembra 537. godine.

Uprkos stradanjima u zemljotresima, požarima, krstaškim i osmanskim osvajanjima, ona nikada nije izgubila svoj prvobitni pravoslavni duh, niti je ima fotoaparata, kamere ili savremene napredne fototehnologije koja je u stanju da verno prenese veličinu i snagu njenog unutrašnjeg prostora.

To zna svako ko je zakoračio preko njenog praga, a to neće promeniti ni najnoviji Erdoganov eksperiment, iako je u delu pravoslavnog sveta doživljen apokaliptično – kao treći pad Carigrada.

Uz mlake osude zapadne, pa i zvanične državne ruske diplomatije, najveći otpor drugom „podžamljenju“ Svete Sofije za sada pružaju zvanična Atina, pojedini mitropoliti Grčke pravoslavne crkve i udruženja potomaka maloazijskih Grka u SAD.