Carigrad (6): Mimar Sinan, Unesko i osmanski san 1Foto: Jelena Tasić

Crkva Premudrosti Božje – Sveta Sofija za turske graditelje istovremeno je bila i izazov i inspiracija, tvrde istoričari arhitekture.

Sagraditi džamiju koja bi dosegla veličanstvenost Justinijanove zadužbine iz 6. veka bio je zahtev još od vremena sultana Mehmeda Drugog Osvajača Carigrada. Ali za približavanje tom cilju bio je potreban čitav vek turske vladavine i dolazak na graditeljsku scenu Mimara Sinana, dvorskog arhitekte sultana Sulejmana Veličastvenog i njegovih naslednika Selima Drugog i Murata Trećeg.

Tokom svog dugog veka istoričari se ne slažu da li je živeo 90 ili 100 godina, Mimar Sinan iza sebe je ostavio 334 građevine, uključujući 94 velike i 52 male džamije, zbog čega je na Zapadu nazvan „turskim Mikelanđelom“.

U upisu istorijskog jezgra Carigrada na Uneskovu Listu svetske kulturne baštine 1985, koji obuhvata vizantijsko i osmansko nasleđe grada od antike do 17. veka, nalazi se više njegovih graditeljskih remek-dela.

Najpoznatija su: kompleksi Sulejmanije i Prinčeve – Šehzade džamije, džamije Mehmed-paše Sokolovića, Kupatila sultanije Hurem – Haseki ili Rokselanin hamam koji se donedavno nalazio u kompleksu muzeja Svete Sofije.

Ona je pre dve nedelje ponovo proglašena za džamiju i u njoj će se danas prvi put u ovom veku zvanično klanjati džuma.

Osim Sinanovih čuvenih carigradskih građevina, Unesko je na Listu svetske kulturne baštine pre 35 godina upisao i dela drugih osmanskih majstora od Topkapi Saraja i Fatih džamije iz vremena Mehmeda Osvajača do Plave džamije sultana Ahmeda Prvog iz 17. veka.

Kao vizantijske crkve upisane su Sveta Sofija i Sveta Irina, a na Listi su i pravoslavne svetinje pretvorene u džamije, a neke potom i u muzeje: Mala Aja Sofija – nekadašnja crkva svetih Sergija i Vlaha, manastir Hrista Spasitelja – Hora danas muzej Karije, kvart Zejrek sa crkvom Hrista Pantokratora…

Tu je i čisto antičko i vizantijsko nasleđe.

Zbog čega su turske vlasti rešile da na kraju druge decenije 21. veka u gotovo etnički čistoj Turskog sa 82 miliona stanovnika vraćaju istoriju unazad i od svih remek-dela osmanskog graditeljstva, uključujući i ona koja je stvorio „turski Mikelanđelo“ u jezgru nekadašnje prestonice Vizantijskog i Osmanskog carstva, oko bacile baš na Svetu Sofiju?

Kad je sultan Mehmed Drugi Osvajač 29. maja 1453. ušao u Carigrad i prvog petka posle pada grada klanjao u njoj, to je simbol ratne pobede.

Ali i on je poštovao pravilo da tuđa bogomolja ne može biti carska, sultanova džamija, pa je Svetu Sofiju povakufio – proglasio svojom zadužbinom.

Šta će predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan osvojiti danas kad se sa hiljadu zvanica bude, na specijalnim zelenim tepisima iz Manise, bude klanjao pod njenom kupolom, koja je ostala nedostižna i za Mimara Sinana?

Istini za volju, ma koliko bile odraz originalnosti graditelja, sve džamije iz osmanskog perioda nose pečat Svete Sofije, za koju jedan ovovremeni srpski vladika kaže da „obraz i sliku Božiju nosi, jer poseduje, po podražavanju i podobiju, istu energiju sa Njim“.

Prema njegovim rečima, „istorijska drama i predanjsko služenje, nedovršena Liturgija Svete Sofije nastavlja se do Drugog Dolaska Hristovog, a mi je živimo i osećamo kad je posećujemo, i kad njena Svetlost sija u srcu našem“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari