Čega se mladi stide?

Podaci prikupljeni ovim istraživanjem prikazani su kroz video u režiji Vuka Ršumovića u kome su se pojavile brojne poznate ličnosti, između ostalih i Olivera Kovačević, Zoran Kesić, Viktor Savić, Biljana Cincarević i Ivana Zarić. Cilj njihovog učešća bio je razbijanje predrasude da se uspešni ljudi ne sreću sa određenim mentalnim barijerama.

Istraživanje je vršeno tako što je mladima data prilika da anonimno iskažu neke od svojih najdubljih tajni i misli koje su se ustručavali da podele sa bilo kim drugim.

O ovom projektu govorili su psihoterapeutkinja i direktorka Centra za edukaciju, istraživanje i razvoj Mia Popić, psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja dr Tijana Mirović, lekar i psiholog dr Daniel Mešković i porodična psihoterapeutkinja Milena Oparnica. Oni su vršili analizu postojećih mehanizama za unapređenje mentalnog zdravlja mladih i načine njihovog usavršavanja.

Dobijene podatke stručnjaci su podelili u pet kategorija, a to su:

1. Problem osećanja stida povodom samootkrivanja i otkrivanja bilo kakvih osećanja sa kojima su suočeni.

2. Negativna slika o sebi, problem samopouzdanja i samoprihvatanja.

3. Psihijatrijski simptomi kao što su anksioznost, depresivna raspoloženja, panični napadi.

4. Kontrola sopstvenih emocija i ponašanja, problemi u odlaganju obaveza, problemi sa učenjem.

5. Problemi u međuljudskim odnosima.

Svaku od tih kategorija problema posebno su razmatrali tražeći uzroke, obrasce ponašanja i potencijalna rešenja za pomoć ljudima koji se sa njima suočavaju.

Kao primere negativne slike o sebi, Mia Popić navodi nekoliko izjava koje su zabeležene u istraživanju.

„Ja sam uvek mislila da nisam dovoljno lepa da bih bila uspešna.“

„Ne volim sebe i zbog toga ne dozvoljavam ljudima da mi se približe. Plašim se odbacivanja.“

„Smatram svaki svoj neuspeh kao da sam nedovoljna, moram da budem uspešna da bih se osećala dovoljnom.“

Popićeva dalje objašnjava da je cilj ovog projekta da se razotkriju tajne i da mladima predočimo da nisu usamljeni u svom problemu.

Dr Mešković govorio je o problemima kojima se bavi u svojoj kliničkoj praksi, među njima su panični napadi, depresivnost, intenzivan osećaj krivice, beznadežnost i niz drugih.

– Naši mladi su napisali veliki broj svojih psiholoških problema od onih jednostavnijih do nekih ozbiljnijih koji su na granici psihijatrijskih dijagnoza. Ukazao bih pažnju na nešto na čemu, smatram, treba da se zasniva mnogo više preventivni rad i rad u zajednici danas, to je nešto što mi u terminima REBT-a (racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija) i kognitivno bihejvioralne terapije zovemo sekundarni emocionalni poremećaj odnosno distres poremećaj. Često nismo svesni da možemo da budemo anksiozni povodom anskioznosti, depresivni povodom naše depresije. U terminima kognitivno bihejvioralne terapije to se uvek dešava kada sebi postavimo iracionalno uverenje kao što je „ja ne smem imati određenu bolest“ – istakao je dr Mešković.

Pa kao primer navodi još jednu od izjava iz istraživanja:

„Užasnuta sam budućnošću jer sam socijalno anksiozna i plašim se da će me to jako ometati i sputavati u karijeri i životu uopšte.“

On ujedno daje predloge za rad na prevazilaženju i rešavanju ovakvih problema kako na individualnom tako i na nivou društva.

– Ono što je svakako važan korak jeste da pomognemo mladima da u prvom trenutku to prihvate. Upravo to samoprihvatanje je prvi i najvažniji korak u bilo kakvom procesu lečenja odnosno boljitka. U tome može puno da pomogne lokalna zajednica, mogu da pomognu vršnjaci u različitim antistigma kampanjama, školski psiholozi, domovi zdravlja sa svojim savetovalištima, koji, čini mi se, još uvek nemaju dovoljno dobro definisanu ulogu i nisu dovoljno dostupni ni atraktivni da bi im se mladi obratili – rekao je dr Mešković.

O problemima u međuljudskim odnosima posebno je govorila dr Mirović, a među njima kao najveće ističe probleme u porodici. Oni obuhvataju nasilje, neku vrstu preterane kritike od roditelja, preteranih očekivanja, stavljane sopstvenih potreba u drugi plan kako bi se zadovoljile roditeljske, nemogućnost odvajanja od roditelja i slično. Kao jednu od najdrastičnijih izjava tog tipa navela je:

„Imam psihički problem. Otac me psihički slama rečima koje su ponižavajuće i samim tim stvaram lošu sliku o sebi. Ponekad smatram da sam depresivan.“

Ovo objašnjava time da mnogi mladi trpe zato što porodice ne funkcionišu na zdrav način, i da je odgovornost celog društva da prihvati porodičnu terapiju kao vid rešenja.

– Skrenula bih pažnju i na nešto što mi srećemo i u okviru terapijske prakse to je neka vrsta stida oko toga što još uvek patimo zbog gubitaka koje smo doživeli. Značaj broj mladih ljudi je napisao da ih je stid što se nisu oporavili od smrti roditelja koja se desila pre recimo deset godina, što se nisu oporavili zbog razvoda roditelja a stid ih je i budućih gubitaka. Jako je važno da se šalje poruka da kada čovek ima teške emocije u vezi sa gubitkom da je to potpuno normalno i mi bi se zabrinuli da je drugačije – objasnila je dr Mirović.

U domenu mentalnog funkcionisanja koje se odnosi na probleme vezane za kontrolu vlastitih emocija i ponašanja, Milena Oparnica izdvojila je pet potkategorija: agresivnost u konfliktnim situacijama, impulsivno seksualno reagovanje, prokrastinacija – odlaganje, strah od javnog nastupa ili ispita, nizak stepen tolerancije na frustraciju u različitim životnim situacijama koje mogu ali i ne moraju biti zahtevne.

– Taj nedostatak samokontrole se provlači i on može da bude uzrok mnogih problematičnih ponašanja, pre svega zavisnih ponašanja mladih – problema sa gojaznošću, sa nekontrolisanim unošenjem alkohola, hrane i svega što oni rade jer imaju tzv „neizdrž“ da sada i odmah olakšaju sebi jer je ono što ih čeka prezahtevno – objašnjava Oparnica.

U rešavanju ovih problema ona je istakla značaj porodice ali i drugih agenasa socijalizacije.

– Ispitani mladi su prilično svesni svojih problema u mentalnom funkcionisanju ali nemaju adaptivne mehanizme za prevazilaženje istih pa to jasno govori o tome koliko nam je neophodna prevencija koja treba da krene od porodice najpre, kao prve društvene zajednice koju dete ugleda kada dođe na svet, preko školskih sistema i kasnije do radne organizacije u koju odlazi – navodi Oparnica.

Ona objašnjava da racionalnim i pravilnim postavljanjem misaonog toka deca mogu još od najranijeg perioda, već od polaska u osnovnu školu, da se uče tome kako da različite poteškoće u mentalnim procesima prevaziđu pa da u zahtevnim situacijama imaju konstruktivne misli koji vode funkcionalnim ponašanjima, na taj način i oni će biti emocionalno zreliji.

– Kao čovek iz prakse mislim da je najpre i najbolje krenuti iz škole jer deca sa šest godina zaista mogu da se obuče osnovnim principima REBT-a – dodaje Oparnica.

Zajednički zaključak stručnjaka angažovanih na ovom projektu bio je da mentalni problemi treba da budu jednako društveno prihvaćeni kao bol u nozi ili visok pritisak i da je najnormalnije da suočeni sa takvim poteškoćama potražimo pomoć bez obzira na to šta će reći okolina, na taj način će se i stigme vremenom prevazići.

Antistigma kampanju „SVE NAŠE TAJNE“ pokrenuo je Centar za edukaciju, istraživanje i razvoj, a akciji su se odazvale brojne ličnosti iz kulturnog i javnog života kao što su Gordan Kičić, Rambo Amadeus, Nađa Higl, Aleksandra Janković, Vladimir Aleksić, Ida Prestar, Nada Janić, Viktor Savić, Ivana Zarić, Biljana Vilimon, Borka Tomović, Ana Tomović i mnogi drugi.

Aktivnosti u okviru kampanje

U sklopu projekta „Sve naše tajne“ sinoć je održana i izložba u UK „Parobrod“ gde su predstavljeni umetnički radovi udruženja „Videa“ koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga. Na izložbi je postavljen i „Zid tajni“ na kome su posetioci mogli da vide poruke koje su mladi ostavljali u toku istraživanja.

Svakog petka u mesecu oktobru od devet časova svi zainteresovani će moći da prisustvuju psihoterapijskoj demonstraciji koju izvode terapeuti sa jednim volonterom.

Najavljen je i niz drugih preventivnih psiholoških programa namenjenih mladima.

Po ugledu na svetska istraživanja

Projekat je inspirisan metodologijom koju već decenijama sprovodi svetski priznat psihijatar Irvin Jalom, u okviru koje je članove grupne psihoterapije zamolio da anonimno na papiriću podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Analizirajući veliki broj ovako dobijenih tajni, došao je do saznanja da svi ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije. Napomena je da je Jalom ovaj metod sprovodio sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima. Time je potvrdio da svi među nama pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni. Isto „jalomovsko“ pitanje postavljeno je studentima Univerziteta u Beogradu i došlo se do veoma sličnih rezultata.