Cena napredovanja pod nacističkom kapom – Ferdinand Porše

I ako je mlađanom Ferdinandu bilo predodređeno da nasledi porodični posao, jedna poseta fabrici tepiha poremetila je planove njegovog oca da sin nastavi rad u njihovoj radionici.

Ušavši u prostorije fabrike, Porše je prvi put ugledao – električnu sijalicu.

Impresioniran tim revolucionarnim izumom, Ferdinand u tajnosti počinje da istražuje u vezi sa elekričnom energijom, te da na tavanu porodične kuće eksperimentiše sa električnim kolima.

Uz punu podršku majke koja je verovala u njegov talenat, Ferdinand je noću dok je otac spavao, na tavanu usavršavao svoje veštine. Iz tog razloga ga danas nazivaju samoukim automobilskim dizajnerom i inženjerom.

Premda su Poršeovi počeci zaista bili zasnivani na samostalnim istraživanjima, narednih godina uvideći njegov talenat, otac Anton ga upisuje u Carsku tehničku školu u Rajhenbergu, nakon čega započinje studije elektrotehnike u Beču.

Istovremeno, na teritoriji Evrope događa se ekspanzija automobilske industrije koja postepeno zamenjuje kočije sa konjskom zapregom.

Tokom studija, tražen zbog svog velikog talenta, Porše se na inicijativu predsednika austrijske firme Lohner pridružuje njihovom automobilskom odeljenju 1896. godine. Tada počinje Fedinandovo angažovanje u oblasti dizajna pretežno trkačkih automobila, za koje dobija nekoliko nagrada.

„Nisam mogao da pronađem sportski auto svojih snova, pa sam ga sam napravio“

Dvadesetih godina prošlog veka, Porše napušta Austriju te imigrira u Nemačku. U vreme hiperinflacije kao posledice poraza Nemačke nakon Prvog svetskog rata, Ferdinand nalazi motivaciju da putem svog rada svetu pokaže moć nemačke tehnologije.

I ako je svakim novim automobilom uspevao da nadmaši samog sebe, Poršeovi biografi smatraju da je ključan trenutak u njegovoj karijeri bio susret sa nemačkim kancelarom – Adolfom Hitlerom.

Dve godine pre ovog sudbonosnog susreta, Ferdinand sa dva saradnika osniva kompaniju „Dr. Ing. h. c. F. Porsche GmbH“ na adresi Kronenstrasse 24, u Štutgardu. Prvi ugovor za razvoj automobila potpisuje sa Volksvagenom u čijem je vlasništvu i danas.

Hitlerovoj viziji da unapredi nemačku auto-industriju nedostajao je jedan element – čovek koji bi umeo da proizvede komforan i ekonomski dostupan automobil za široke narodne mase.

Nakon jedne izložbe automobila u Berlinu, kancelar je taj posao ponudio upravo Ferdinandu Poršeu. Iz ove saradnje nastala je čuvena Volksvagen „buba“.

Pakt sa ozloglašenim nacističkim liderom bio je prosperitetan za kompaniju Porše, koja je pored klasičnih automobila proizvodila i vojna vozila koja su korišćena za vreme Drugog svetskog rata.

I ako se Ferdinandovo postignuće ne može osporiti, dosta se polemiše o moralnom kompasu osnivača jedne od najpoznatijih marki automobila. Naime, u Poršeovoj fabrici izrabljivani su ratni zatvorenici koji su nakon prinudnog rada bivali smaknuti u nacističkim logorima.

Sa druge strane, mnogi smatraju da Porše nije imao izbor. Da dogovor sa Hitlerom nije postignut, inženjer bi i sam bio likvidiran u koncetracionom logoru.

Verzije ove priče su brojne.

Ferdinand Porše je bio član Hitlerove partije. Međutim, mnogi tvrde da nije bio poklonik njegove ideologije. Sa druge strane, mnogi ga definišu kao oportunistu koji nije mario za štetu koja je učinjena za vreme dominacije nacista.

Nakon pada Trećeg rajha, Porše odlazi u Francusku. Nedugo po dolasku, biva optužen za ratne zločine. Spekuliše se da je jedan od glavnih zagovornika za njegovo hapšenje bio njegov konkurent – Žan Pol Pežo.

Nakon 22 meseca u zatvoru, Porše biva rehabilitovan. Umire tri godine kasnije, 1951. godine.

Nakon smrti, kompaniju preuzima njegov sin Feri nakon čega je usledila proizvodnja serije supersportskih automobila brenda Porše.