Cetinje (1): Čija je Sveta Gospa Ivana Crnojevića…

Novi mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Mićović) biće ustoličen 5. septembra u Cetinjskom manastiru, što će biti povod i za prvu zvaničnu posetu CG novog poglavara SPC patrijarha Porfirija.

Ova politička i bezbednosna drama oko ustoličenja otvorila je i, kako u Mitropoliji tvrde, lažno pitanje oko vlasništva nad Cetinjskim manastirima koji je 2005. protivustavno i nezakonito uknjižen u katastar kao vlasništvo Grada Cetinja.

Ktitorom i osnivačem Cetinjskog manastira smatra se zetski gospodar Ivan Crnojević. On je manastir, čija je izgradnja počela 1484, posvetio prazniku Rođenja Presvete Bogorodice i u osnivačkoj povelji detaljno nabrojao i opisao nepokretnu i pokretnu imovinu koju poklanja svojoj zadužbini.

Tu povelju docnije su potvrdili i njegovi sinovi Đurađ i Stefan. Prvi je čak u testamentu naložio da se „Svetoj Gospi sa Cetinja“ vrate pokretnosti koje je poneo bežeći od turske najede. U arhivima Mitropolije navodi se da su u turskom napadu 1692. manastir porušili Mlečani.

Sadašnji manastirski kompleks, za koji se veruje da se nalazi na mestu zadužbine Ivana Crnojevića osnovao je 1701. vladika Danilo, rodonačelnik crnogorske vladarske dinastije Petrovića. Zidan je kamenom sa razrušenog manastira Crnojevića, da bi ponovo stradao u turskim napadima 1714. i 1785, pa je više puta obnavljan.

Iznad ulaza u današnji hram nalazi se originalna ploča sa ktitorskim natpisom Ivana Crnojevića, dok je kula-zvonik graditeljski doprinos vladike Petra Petrovića Njegoša. Na 100. godišnjicu njegovog upokojenja 1950. manastirskom konaku – Biljardi vraćen je prvobitni izgled, dok je 1984. sagrađena nova mitropolitska rezidencija.

Što se tiče vlasništva, posle odvajanja svetovne i duhovne vlasti u CG, u podeli imovine na Blagoveštenjskoj skupštini 1868, Cetinjski manastir je dobio pravo vlasništva nad čitavim zemljištem na kome se Cetinje nalazi, dok je „Sveta cetinjska Mitropolija“ određena da bdije nad tim „manastirskim pravom“.

Petrovići su sve vreme svoje vladavine CG čak plaćali i zakup za korišćenje dvorskog parka i zemljišta na kome su se nalazile dvorske štale. Taj odnos države pre Cetinjskom manastiru nije se menjao ni u Kraljevini SHS, potom Jugoslaviji. Čak su i posleratne komunističke vlasti priznavale Crkvu kao vlasnika imovine koju su oduzimale agrarnom reformom i nacionalizacijom.

Čak su i komunisti plaćali zakupninu za pojedine crkvene objekte, dok su u godinama pred raspad nekadanje SFRJ, crnogorske državne vlasti preporučivale da se tamošnje verske zajednice upisuju u katastar kao vlasnici objekata koji im pripadaju.

Cetinjski manastir se u katastru od 1958. vodio kao dobro Pravoslavne Crkve – Cetinjske Mitropolije, potom od 1976. kao Manastir svetog Petra, kako se vodi i danas na osnovu rešenja koje je dve decenije kasnije donela Komisija za izlaganje i utvrđivanje stvarnih prava na nepokretnostima. To krajem 2005. nije sprečilo cetinjsku ekspozituru Uprave za nekretnine CG da celokupno gradsko-građevinskom zemljištu na Cetinju upiše kao državnu svojinu. Iako je Ustavni sud ovaj akt proglasio neustavnim, državne vlasti ni posle 15 godina nisu unele ispravku u katastar.