Cetinje: Onaj stih u pameti

I evo me ponovo na početku ovog razbarušenog maja. Dobro je imati sreće da dan bude „ko upisan“ jer je ovo jedan od najkišovitijih gradova u Evropi, te grad sa najvećom prosečnom količinom padavina na prostoru one Jugoslavije. No važnije od toga je da ga zovu grad-muzej. Sasvim tako i jeste. Ni manjeg grada, ni više istorije, ni toliko muzeja. Pa, onda od istorije i da krenemo. Izgubivši od Turaka dotadašnju prestonicu Žabljak, Ivan Crnojević, vladar Zete, u 15. veku, odlučio je da premesti svoje sedište u (zar) nepristupačnije krajeve, u kraško polje podno Lovćena. No, razvoj Cetinja počinje u 17. veku sa dolaskom dinastije Petrović, a prava priča sa NJegošem. Izgrađene na maloj međusobnoj udaljenosti, u različitim arhitektonskim stilovima, značajne građevine daju Cetinju urbanu sliku grada, neki bi rekli, jedinstvenu u Evropi. Neki bi, opet, kazali da, ako hoćete da saznate bilo šta o Crnoj Gori, treba da krenete u Cetinje. Tu je istorijski arhiv, istorijski i etnografski muzej, tu su i umetničke akademije, tu su crkvena i svetovna sedišta. Tu je dvor kralja Nikole i tu je čuvena Biljarda. NJegoš je dao sagraditi. Sa njim će mnogo toga i početi da se gradi kao priča o Crnoj Gori. NJegoš je udario temelje moderne crnogorske države uspostavljanjem organa vlasti: Senata, Gvardije i Perjanika i uvođenjem plaćanja poreza. Ovo poslednje se Crnogorcima nimalo „ne sviđe“, pa bi i bune. Objedinio je svetovnu i versku vlast, bio je državnik, episkop i pesnik. Putovao je po svetu, gledao i donosio novotorije. Umeo je da se vlada među vladarima. Umeo je i da vidi lepotu. Umeo je da prepozna i umetnost u bilijaru i da na Cetinje donese tu igru, a Crnogorci kakvi jesu i ceo dvor tako nazvaše: mesto gde se igra bilijar. NJegoš i gledao i činio, bilo vreme romantizma i rađanja nacionalnih i oslobodilačkih osećanja širom Evrope, težio da svoj narod vidi u budućnosti kao da ga „luča“ osvetljava. Imao je sedamnaest godina kada je došao na presto i samo 38 kad je umro. O njegovom „Gorskom vijencu“ znamo sve iz lektire. I o „tvrdom orahu“ i o „ćudi ženskoj, smiješnoj raboti“. I o „zlom vremenu što je orla naćeralo da živi među kokošima“ i da „strah životu kalja obraz često“. A ja, nekako, najviše onaj stih u pamet uvrtih, pa kao da uz njega lakše protumačih mnoga zbivanja oko sebe za ovih mi novinarskih i ljudskih godina:“ U fukare oči ko splačine“. Dok gledam u Biljardi NJegoševe knjige, rukopise, slike i vajarska dela umetnika koji su ga slikali i vajali (a među njima Dimitrije Popović, Lubarda i Meštrović), „Luča mikrokozma“ mi bliži njemu. Setim se da je „zadatak smiješni ljudska sudbina, a ljudski život snoviđenje strašno“. Video je da „zloba i zloća, čojka niže skota stavljaju“. Da li je zaista „Čojku sreća nepoznata“? Možda zato što „nema dana koji mi želimo, niti blaženstva za kojim čeznemo. Ko će vjetar ludi zauzdati? Ko pučini zabranit kipjeti? Ko granicu želji naznačiti“? I znao je:“ S točke svake pogledaj čovjeka, kako hoćeš sudi o čovjeku-tajna čojku čovjek je najviša“. Zato, valjda i veli: „Mi smo luča tamom obuzeta.“