Cirih 1: Velegrad kao urbani Olimp

Mračnim, nemim, tajanstvenim podzemnim prolazima kao što je ovaj pred ulazom u centar Ciriha, u stanicu sa koje je Lenjin 1917. krenuo na put kroz jedan drugi tunel, mračniji i duži od ovoga. Posle ciriškog tunela: versajska prostranstva staničnog predvorja. Čini se da su mi minuti potrebni da ga pređem. Promenada između radnji i restorana, isuviše elegantnih za jednu železničku stanicu, ali po meri grada. Ispred staničnih dveri – izraz je primeren arhitektonskom gestu i njegovoj gotovo bombajskoj bombastičnosti – pred unutrašnjom kapijom velegrada tek nešto većeg od Niša, rasprostrt je ceo Cirih. Moćne palate znanja, Univerzitet i Politehnička škola na padini brda, pravo ispred mene. Negde iznad njih – grob DŽojsov. Prastari hramovi na obali Limata, nekadašnji dom Riharda Vagnera sluti se iza njih.

Velegradi su urbani Olimpi. Ne veličina, nego stanovnici i njihove pripovesti odlučuju o tome da li su Olimpi pravi ili ne. Cirih, njegove legende i mitovi ostavljaju malo mesta za sumnju. Naselje kojem je sam Karlo Veliki darivao hram – današnji Grosminster. Centar žestoke reformacije Cvinglijeve. Grad prosvetiteljstva. Mesto života i smrti Tomasa Mana, DŽejmsa DŽojsa, Georga Bihnera, Gotfrida Kelera, Maksa Friša, Elijasa Kanetija… Grad ljubavi Riharda Vagnera i Matilde Vezendonk, mesto nastanka „Tristana i Izolde“. Skrovište Uljanova i polazište ka ruskoj revoluciji. Rodno mesto dadaizma. Velike škole Jungove i Ajnštajnove. Jedna od prestonica nemačke kulture – van Nemačke. Najskuplji grad planete. „Duh i novac“ obeležavaju Cirih – „Geld und Geist“, kako na nemačkom glasi i naslov čuvene studije Gordona Krejga o Cirihu u 19. veku. Grad bogatih i obrazovanih građana čija su dva kraljevska dvorca univerziteti koji lebde nad Limatom, a plemićke palate hoteli na obali jezera i banke na Paradnom trgu. Grad ispred čije železničke stanice putnika ne pozdravlja spomenik Karlu Velikom već Alfredu Ešeru, osnivaču Politehničke škole i Švajcarske štedionice. Cirih: sublimacija duha buržoazije.

Bez sumnje: ovaj grad je jedan od evropskih Olimpa, mitologijom natopljeni velegrad, iako možda najmanji od svih. Pominju ga u istom dahu s Parizom, Londonom, Berlinom, Rimom, Moskvom. Ja mu pak centar prelazim za samo nekih četvrt sata. Ali za tih četvrt sata ne želim da budem nigde drugde, nemam čežnju za svetom, on je već tu, oko mene. Imena ciriških trgova ispresecanih tramvajskim prugama, indiferentnim prema svoj toj svetskosti i veličini, elementarna su, očigledna, jednostavno-samosvesna, kao da su skovana za nekakav arhetipski grad, simbolični centar kontinenta: trg ispred železničke stanice Cirišani su trezveno nazvali – „Central“, dok se trg sa druge strane starog grada, sa koga se pruža pogled na jezero i, pri lepom vremenu, daleke Alpe, zove „Belvi“: „Lep pogled“. I Central i Belvi dobili su, naravno, imena po hotelima: švajcarskim, građanskim simulacijama kneževskih palata. Ima u tim imenima buržoaske staleške svesti i, istovremeno, reformatske skepse prema kitnjastosti. Možda je upravo ta protestantska trezvenost, ta autentična belina hartije građanskog Ciriha privlačila velike bardove i čarobnjake iz društava začaranijih od švajcarskog – Vagnera, DŽojsa, Bala, Mana, Ajnštajna, Kanetija – da na njoj ostave svoje tragove. Zahvaljujući njima, ta hartija je danas gusto ispisana i Cirih nije više samo protestantski i buržoaski grad bankara. Postao je Olimp zahvaljujući izbeglicama s drugih Olimpa.