Cirih (2): Drevni hramovi grada

… kao da su skovana za nekakav arhetipski grad, simbolični centar kontinenta: trg ispred železničke stanice Cirišani su trezveno nazvali – „Central“, dok se trg sa druge strane starog grada, sa koga se pruža pogled na jezero i, pri lepom vremenu, daleke Alpe, zove „Belvi“: „Lep pogled“. I Central i Belvi dobili su, naravno, imena po hotelima: švajcarskim, građanskim simulacijama kneževskih palata. Ima u tim imenima buržoaske staleške svesti i, istovremeno, reformatske skepse prema kitnjastosti. Možda je upravo ta protestantska trezvenost, ta autentična belina hartije građanskog Ciriha privlačila velike bardove i čarobnjake iz društava začaranijih od švajcarskog – Vagnera, DŽojsa, Bala, Mana, Ajnštajna, Kanetija – da na njoj ostave svoje tragove. Zahvaljujući njima, ta hartija je danas gusto ispisana i Cirih nije više samo protestantski i buržoaski grad bankara. Postao je Olimp zahvaljujući izbeglicama s drugih Olimpa.

Stariji od čarobnjaka i bardova 19. i 20. veka, stariji od banaka i velikograđanštine, stariji od reformacije uzdižu se na obalama Limata drevni hramovi Ciriha, Grosminster i Frauminster. Prvi: srednjovekovna parohijska crkva, drugi: hram nekadašnjeg benediktinskog manastira. Stoje nedaleko od jezera jedan preko puta drugog, povezani mostom: pobožna vrata grada. Hladne su ali naoko i moćne reformatske crkve nama nenaviknutima. U kripti Grosminstera, radikalno-protestantski siromašnog likovima – gigantska srednjovekovna statua Karla Velikog, po predanju ktitora crkve, sa krunom i mačem; podno hrama, na obali reke, kip reformatora Huldriha Cvinglija, sa Knjigom u desnici i ponovo – mačem. Ne mogu da se otmem utisku, možda pomalo stereotipnom, a danas izvesno politički nekorektnom mada pre svega simboličnom, da je ovo „muška“ obala Limata: borbena i naoružana, strma i brdska. Hram Frauminster – „Gospin manastir“ – na drugoj, „ženskoj“ obali reke, manji je, topliji, tiši. Greju ga jarki, svetli, prozračni, mistični Šagalovi vitraži. Slike vere u bojama dragog kamenja.

Na ivici starog grada, u ulici sa jednim od onih ciriški jednostavnih i samodovoljnih naziva – „Jarak užara“, „Seilergraben“ – kuća s kafanom u prizemlju i tabla koja pripoveda da je u njoj, za vreme studija, stanovao „veliki jugoslovenski državnik Nikola Paschitsch“. Ima li takvih natpisa posvećenih Svetozaru Markoviću, još jednom našem ciriškom studentu? Ili LJubi Nenadoviću, koji je Cirih kao hajdelberški đak posetio tokom jednog raspusta? Ili možda nekom drugom Srbinu ili Srpkinji? Analogna potraga ne obećava uspeh, zato se, kao junak našeg doba, posvećujem digitalnoj.