Cirih (3): Abecedni pregled

… Pašića, koga sam našao i analogno, nalazim ubrzo i digitalno, kao i Milevu Ajnštajn-Marić, na adresi neuobičajeno olimpskog zvuka: Huttenstrasse 62 (Ulrih fon Huten bio je nemački vitez, humanista i pesnik 15. i 16. veka). Nastavljam pregled švajcarski preciznog knjigovodstva zvanično priznatih i u registre unetih ciriško-olimpskih stanovnika. U gostionici „Kod mača“, na adresi, ponovo ciriški pragmatičnoj, Trg vina broj 10, na levoj obali Limata, odsedali su ruski car Aleksandar I, kralj Fridrih Vilhelm III od Prusije, Josif II, Car Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, švedski kralj Gustav IV Adolf, Luj Napoleon, kasniji Napoleon III, kompozitor Leopold Mocart sa sinom mu Volfgangom Amadeusom i ćerkom Marijanom-Nanerl, Johanes Brams i Franc List, pisci Johan Volfgang fon Gete (ispod čijeg imena je navedeno i još nekoliko drugih ciriških adresa), Viktor Igo i Aleksandar Dima, filozofi Johan Gotlib Fihte i August Vilhelm Šlegel. Osim ovih hotelski prolaznih olimpijaca i onih koje sam već ranije pomenuo, nalaze se na olimpskoj listi ciriške administracije još i slikar Arnold Beklin, pisci Johana Špiri, Frank Vedekind i Kurt Tuholski, pedagog Johan Hajnrih Pestaloci, kompozitor Karl Marija fon Veber, pronalazač Alesandro Volta, Roza Luksemburg i Vinston Čerčil. U takvoj konkurenciji za kolenovića Nenadovića i socijalistu Markovića izgleda da nije bilo mesta. Ili vremena da im se posveti. Ili – što zvuči najverovatnije – zainteresovanih srpskih Švajcaraca koji bi se zauzeli za njihov prijem u olimpski krug znamenitih žitelja i posetilaca Ciriha.

Nedaleko od nekadašnjeg Pašićevog stana u Jarku užara, u Uličici ogledala – Spiegelgasse – nailazim na stan Uljanova. Malo niže: Kabare Volter u kojem je Hugo Bal izvodio svoj „Karavan“ – „jolifanto bambla o falli bambla“! – i osnivao pokret dadaista. Uzalud su se konzervativniji Cirišani uzbuđivali zbog ideje da grad Cirih preuzme i finansira Kabare Volter: zamisao je prošle godine ostvarena i kabare je postao javna institucija, neka vrsta kulturnog foruma dadaizma. Bezuspešno pokušavam da nađem iole udobno mesto u njegovom baru, mračnom hipsterskom refugijumu. Nije strašno. Sama ideja „bara kulturnog foruma“ zvuči protivrečno, pomalo apsurdno i – verovatno nesvesno – dadaistički. Slično deluje i ponuda instutucionalne birtije: eksplicitni „dada absint“, ili „manifestini“ (!), ciriška varijanta venecijanskog belinija, „na bazi suvog organskog prošeka“, kako ga, u pomalo neveštom pokušaju mešavine italijanskog hedonizma i nemačke ljubavi prema tehničkim detaljima, ponosno reklamira internet-stranica Kabarea Volter. Vraćam se u cirišku noć bez zadržavanja – i bez žaljenja.

Cipela vlažnih od mokre trave stojim sledećeg dana u prostoriji koja je sredinom prošlog veka verovatno bila zimska bašta Ota i Matilde Vezendonk, mecena Vagnerovih. Danas je kafeterija muzeja Ritberg. Nekadašnja Vila Vezendonk nalazi se van centra, usred pejsažnog vrta s pogledom u gusto naseljene švajcarske daljine. Afera Riharda Vagnera sa ženom svog bogatog nemačkog dobrotvora obično mi je degutantna gotovo onoliko koliko mi je njena muzička transpozicija u „Tristanu i Izoldi“ uzvišena. Ali kada sam iza jedne okuke na vrhu brda iznad ciriškog jezera ugledao vilu Vezendonk, stari osećaj gađenja se za trenutak raspršio. Estetski, ne etički, bio je to odjednom osećaj neumesan u doslovnom smislu: nije mu ovde bilo mesto.