Cirih (4): Afera Riharda Vagnera

Danas je kafeterija muzeja Ritberg. Nekadašnja Vila Vezendonk nalazi se van centra, usred pejsažnog vrta s pogledom u gusto naseljene švajcarske daljine. Afera Riharda Vagnera sa ženom svog bogatog nemačkog dobrotvora obično mi je degutantna gotovo onoliko koliko mi je njena muzička transpozicija u „Tristanu i Izoldi“ uzvišena. Ali kada sam iza jedne okuke na vrhu brda iznad ciriškog jezera ugledao vilu Vezendonk, stari osećaj gađenja se za trenutak raspršio. Estetski, ne etički, bio je to odjednom osećaj neumesan u doslovnom smislu: nije mu ovde bilo mesto. Takav je bio put kojim je Vagner osvajao i koji se još uvek da nazreti u mestima njegovog života: vila Vezendonk u Cirihu, hotel „Švajcerhof“ i vila Tribšen u Lucernu, vila Vanfrid u Bajrojtu, palate Đustinijan i Vendramin-Kalergi u Veneciji, sve odreda mesta velike i jake volje i uzvišene lepote.

Ciriška vila Vezendonkovih jedan je – možda najličniji i najdramatičniji – od Vagnerovih teatara u kojima je stvarao druge Vagnerove teatre. Na prvi pogled čudi nepovezanost ove mitske istorije vile Vezendonk i njene današnje namene kao doma muzeja posvećenog – vanevropskoj umetnosti. Dok je kabare Volter ostao spomenik rođenju dadaizma, mesto rođenja „Tristana i Izolde“ postalo je dom egzotike. Po referendumskoj odluci samih Cirišana. Iako je malo verovatno da je poezija igrala bilo kakvu ulogu na ciriškom referendumu: centralna pesma iz Vagnerovog ciklusa po tekstovima Matilde Vezendonk – „U stakleniku“ – peva, kroz alegoriju o biljkama iz dalekih krajeva, o egzistencijalnom ljudskom stranstvovanju.

„Baldahini od smaragda“ nazvala je Vagnerova muza „decu iz dalekih zona“ o kojoj je, zajedno sa svojim prijateljem, pevala i kojoj je i sama pripadala. Jedna od novih prostorija Muzeja Ritberg, i danas punog „dece iz dalekih zona“ nosi ovo ime: „Baldahini od smaragda“.