Cirih (5): Pogled iz tramvaja

Na stazi oko Vile Vezendonk prati me početak ovde ispevane Vagnerove Vezendonk pesme „U stakleniku“, kasnije obrađene kao predigra trećem činu „Tristana i Izolde“. Samo dva jednostavna, dijatonska akorda u mrkom d-molu, s melodijskom linijom u tercama koje vode vazda na pogrešnu stranu. Umesto nadole, kuda ih vekovna konvencija istorije muzike tera da pognu glave i da se kao zadržice razreše, Vagnerove disonantne terce streme naviše, ka suncu, kao alegorijske biljke Matilde Vezendonk. Jednostavne, tople terce, u nekoj drugačijoj muzici pokretne i sočne, terce kojima pratimo italijanske kancone i dečije pesme, postaju ovim obrtom pravca eterično rezignirane: terce u egzilu. Muzika s one strane plača. Spuštam se uz nju pešice prema jezeru. Iznad mene, u dubokom talogu Vagnerovog d-mola, ostaje silueta tragične vile, nekada jednog od olimpskih staništa Ciriha. Ni Izolda ni Tristan nisu više tu, i kralj Marke, dvostruko prevareni vladar, premetnuo je svetom. Vredni švajcarski domoupravitelji Olimpa brinu se o njihovim senkama. Usput, koliko im obaveze dozvoljavaju. Podno vile Vezendonk tramvaj linije sedam bez oklevanja, pravolinijski, vraća odlučne i isto tako pravolinijske švajcarske putnike u centar grada.

Glavna ulica po kojoj tramvaj vozi nosi još jedno od onih jednostavnih, očiglednih, elementarnih ciriških imena: Jezerska – Seestrasse. Hodam prema keju naoko dvosmislenog naziva „Mythenquai“; ko poznaje Švajcarsku, a posebno Cirih i Cirišane, zna da to nije kej posvećen olimpskim ili Vagnerovim germanskim mitovima, već oštrorogim alpskim vrhovima Miten u kantonu Švic. Još jedno od trezvenih ciriških imena. Nastavljam, u svoj toj švajcarskoj svakodnevnosti, pešice prema jezeru i, došavši do jedne od sporednih ulica, iznenada zastajem. Ničeg gromoglasnog u njoj, ničeg slavnog. Osrednja, skromna ulica, elegantna, ali izvesno bez olimpskog veličanstva, bez vidljive „patnje i veličine“.

Setno iznenađen vidim da na tabli piše: „Ulica Riharda Vagnera“.