„Crna dama“ je Žaklina Kenedi Onazis: Ljudi, sećanja – Mirko Glišić, tekstopisac i kompozitor hitova rok i folk muzike

Ja volim naš nacion ali ne mogu nikada da budem nacionalista. Kako? Kad moj drugar Bruno Langer sluša moju a ja volim njegovu muziku ili dok prepuna zagrebačka „Trešnjevka” u glas peva „Šumadijski bluz”. Voleo bih da države uopšte ne postoje i da se držimo maksime patrijarha Pavla, da postoje samo dve vrste ljudi – ljudi i neljudi.

***

U Županjevcu sam prvi put došao u dodir sa muzikom. Sećam se da je moj otac dao biciklu i pozlaćan sat za gramofon. Baba je „navila” taj gramofon i prvu pesmu koju sam čuo, sećam se danas iako je to bilo mnogo pre mog polaska u školu, bila je „Dunave, Dunave, tija vodo ladna”.

***

U prvi razred sam pošao u Županjevcu i učiteljica mi je bila Vladanka. Prelazak u grad, Kragujevac posle prvog polugodišta drugog razreda mi je mnogo teško pao. Ta „trauma” iz detinjstva, kao i kasnije nasilno preseljenje iz kragujevačke Abisinje, to „unutrašnje stanje dečaka” mislim da je u korenu mog rada, da pišem pesme. Da izrazim, iskažem osećanja.

***

Takođe, koren stvaralaštva može da bude i moj otac Miloš. On je bio stolar i uvek, dok je radio pevao je neke čudne, neobične pesme. Niko nije razumeo koje su to pesme i „odakle mu”. Tek kasnije, kada sam sam počeo da se bavim pisanjem pesma i komponovanjem, shvatio sam – on je dok radi to što pevuši sam smišljao u trenutku.

***

Naselje Abisinija na obali Lepenice je bilo baštovanski kraj koji je hranio čitav Kragujevac. Kada su pravljeni „Fijat automobili” (širila se „Zastava” ali i tada je to bio „Fijat”) 1964. godine smo iseljeni i „ustupili” našu imovinu fabrici. Malte ne „u našem” se nalazi „Fijatova” upravna zgrada. Restitucija je konačno bila 2006. godine i tada nam je odgovoreno da se eksproprijacija priznaje, dobili smo koliko to vredi. To je lepo, ali, od tada se promenilo barem sedam-osam vlasti a ništa se nije dogodilo konkretno, nismo dobili ni dinar. Od Dinkića, Đelića, Tadića, Koštunice, Tome, sada Vučića… još nismo dobili ništa.

***

To se poklopilo sa mojim polaskom u Tehničku školu i prelazim na Pivaru u Kosovsku ulicu da živim kod tetke. Prelomni trenutak su „Bitlsi”, naravno „Rolngstonsi” i „Satisfekšn”, kao i grupe: „„Bič Bojs”, „Enimalsi”… Bila je to ljubav, prema toj muzici, prava i iskrena ali me istovremeno nikada nije napustila ni ona ljubav prema lepoj narodnoj pesmi.

***

Počinjem da pišem. Pesme su me same „proganjale”. Prvo socijalne, tipa: „S čekom u ruci izlazi iz banke, ide da igra golf, pozdravi zgurenih dok vuku sanke, gut monig gosodine Volf” a potom šaljive. Onako, sam za sebe. Jednog trenutka sam majci svoje tadašnje devojke, sada žene, budućoj tašti pročitao svoju pesmu. Ona je bila nastavnica i pokazala je moje pesme koleginici Lepi Ilić, koja je predavala književnost koja ih je pročitala i samo mi rekla – Mirko, nastavi. I, nastavio sam.

***

Zaposlio sam se u Preduzeću za puteve i počeo da radim. I onda sam slučajno a ništa u životu nije slučajno čuo u Domu omladine „Smak”. Oni su već snimili „Ulazak u harem”, „Epitaf” i „Sto ptica”. Sa njima me je upoznao novinar Miša Šerif (Milan Šerifović, stric pevačice Marije Šerifović). Rekao sam mu da bih možda pokušao da pišem stihove za njih i on mi je odmah rekao – hajde. Sišli smo u podrum Doma omladine gde su oni spremali svoj prvi album. Boris je odmah bio za to, Točak je prihvatio tako da je te 1975. godine izašao taj prvi album sa mojim tekstovima za „Perle” i „Bluz u parku”.

***

U „Perlama” sam pokušao da prenesem atmosferu brazilskih karnevala, a u „Bluzu u parku” život Ive Katakombe, najpoznatijeg kragujevačkog klošara, kada sam ga jednom video u Velikom parku kako spava na klupi.

***

A, konkretno Crna dama, mnogi su me to pitali, je Žaklina Kenedi (Onazis). To je bio pravi džet set, ne kao današnji smešan i tužan. Poreklom Francuskinja imala pravi osećaj za estetsko i lepo. Bila je baš dama. Da nije tako ne bi u nju bili zaljubljeni najmoćniji i najbogatiji ljudi na svetu poput predsednika Kenedija ili milijardera Onazisa. Kada je Točak počeo da mi svira uvod svoje nove pesme mene su ti zvuci podsetili na nešto baš gospodsko i aristokratsko što me je inspiraisalo da napišem stihove njoj posvećene.

***

Na sledećoj, singlici su „Satelit” i „Šumadijski bluz”. Naišli smo na strašno loše kritike ali sam ja vrlo svesno znao šta radim. Uprkos takvim kritikama „Satelit” je u istoriji naše zabavne muzike najbrže, za samo nedelju dana, skočio sa 10. na prvo mesto Top liste u jedinoj emisiji za tu vrstu zvuka „Sastanak u 9 i 5” kod Nikole Karaklajića i na njemu ostao punih 10 nedelja.

***

Kod kritičara „prelomio” je Peca Popović najprostijim obrazloženjem – sviđa se ljudima. Ali, sve je to nekako bilo „na ivici” dok beogradski koncert „Smaka” u „Pioniru” nije bio prepun. Prodato je preko 8.500 karata. Odmah je zakazan drugi, na brzinu.

U vreme snimanja „Amsterdama” sa Slađanom Milošević 1979. godine Foto: Privatna arhiva

Sa „smakovcima” u Londonu 1977. godine tokom snimanja albuma „Crna dama” Foto: Privatna arhiva

***

Ide singl „Ljudi nije fer” i „El Dumo” na kompoziciju Stivena Džona Elisa „El Doomo”. Nismo mu tražili tada odobrenje. Kepa kasnije jeste ali ga nikada nismo dobili tako da i danas Elis dobija pare od mog teksta. U šali kažem da od svojih tantijema izdržavam i jednog Engleza.

***

Mnogo sam se družio sa „Smakom”. Bili smo zajedno non-stop. Sa Zokijem sam i kum. Naučio sam da sviram i da komponujem. Ali nikada nisam imao ambiciju da nastupam na koncertma već volim da uživam u muzici. Kao muzičar (u)video sam da ono što ja mogu da odsviram mogu i mnogi drugi i to mnogo bolje. Ali, kao tekstopisac mogao sam da se „takmičim” sa ljudima kao što su Goran Bregović i Dado Topić.

***

Izlazi album „Crna dama” sa mojim tekstovima naslovne numere, „Daire”, „Plave pesme” i „Stvar ljubavi”. Bila je to ploča godine u Jugoslaviji. Usledila je ogromna turneja. Doneli su odluku da napravimo pauzu. Pozivaju me opet da napišem tekstove za „Profesore”, „La kukaraču” (za koju sam „ispušio” grdne kritike ali se meni mnogo sviđa, i ne samo meni) i „Cigansko srce”.

***

U to vreme sam već uradio „Amsterdam” sa Slađanom Milošević. Sa njom me je povezala Marina Tucaković. Pesmu sam napisao, komponovao i odsvirali smo je na dve akustične gitare moj drug Pera i ja. Pozovem Marinu, znali smo se kao kolege, tekstopisci i ona mi kaže da dođem u Beograd. Odsluša je i zagrlila me. Slađana Milošević je tada završila snimanje ploče na kojoj su svirali Miki Petkovski, Laza Ristovski i Krle iz „generacije 5”. Marina ju je samo pozvala i rekla – imamo hit. Bio je hit godine.

***

Tada sam uradio i pesmu za Olivera Mandića „Voleo sam jednom” koju je snimio tek 2014. godine. Još pre toga „Zlatni prsti” snimaju singl sa mojim pesmama koje su i danas hitovi „Superfinale” i „Ima nešto u tebi”. Radio sam „Estradi Šumadije i Pomoravlja” i organizovao turneje: „Atmskog skloništa”, „Sedmorice mladih”, Vajte, „Rokera s Moravu”…

***

Posle toga se razboleo Tito. Od „Smaka” je izašao „Rok cirkus” sa „Profesorom”. „Amsterdam” Slađane Milošević, ploča „Nokaut” od „Zlatnih prstiju” sa hitom „Zbogom ostaj mila moja”. To je bio period od skoro pola godine bez muzike. Morao sam da se vratim na posao u Preduzeće za puteve. Od njih sam dobio i stan a morao sam da doradim do 10 godina radnog staža kod njih kako bih stekao stanarsko pravo.

Mirko Glišić u „Džuboksu” – intervju radio Pera Luković, fotografisao R. M. Točak

„Crna dama” hit broj 1 i u „Politikinom zabavniku”

***

Radim mostove, nadvožnjake… Stalno sam na terenu i u Svilajncu 1984. godine sasvim slučajno upoznam Kemiša. To će se pokazati sudbonosno za ono od čega sam se izdržavao do penzije. On mi je predložio da počnem da pišem za folk muzičare. Prve dve pesme koje sam napisao (on je uradio aranžmane) bile su za Vesnu Zmijanac, koja mu je tada bila žena i ne toliko poznata „Nevera moja” (koja je hit i dan-danas) i mladu pevačicu Snežanu Đurišić „Kako mama kaže”.

***

Prelomna godina je bila 1991. kada folk muzika preuzima primat u studijima i na medijima. Počinju sankcije, odlasci na (ne)plaćena odsustva, nema plate… Prelazim na „tu stranu” i u status slobodnog umetnika u kome sam stekao penziju. Pišem pesme, sada tekstove i kompozicije jer sam želeo da plasiram i svoju muziku. Radio sam sa: Lepom Lukić („Naslednica”), Merimom Njegomir, Verom Matović, Radišom Uroševićem („Selo moje, moja dedovino”), Zoricom Brunclik („Branili su našu ljubav”), Milošem Bojanićem, Acom Ilićem i Biljanom Jevtić, Zoranom Jovanovićem, Ljubom Lukićem, Verom Nešić… grupama „Medeni mesec”, „Nemoguće vruće”…

***

Moju pesmu (koju je pevao Radiša Urošević) „Živela Srbija” koristio je Koštunica u kampanji za izbore 2007. godine. Očigledno su te harmonije „spavale” u meni svih onih godina dok sam „bljuvao” silne rok and roll hitove.

***

Mnogo sam namenskih pesama napisao. Počeo sam da pišem pesme o: stricu, teči i tetki… Jer sam ukapirao da su za vreme Tita naši ljudi krenuli u inostranstvo, da se ne lažemo, bukvalno sa dna. Bez ičega, bez škole, bez šansi u životu. Tamo su radeći stekli nešto i vratili se ovde da to i pokažu kako su „uspeli”. Svojim pesmama sam njima ispunjavao te želje. Naravno, za lovu. Morao sam, Sloba je „ukinuo” plate, a, koje crna autorska prava i tantijeme.

***

Autorska prava su počela da se vraćaju zahvaljujući DOS-u. Jedno vreme je predsednik našeg uduženja na evropskom nivou bio Žan Mišel Žar a sada je Bjorn Ulveus (ABBA) i još više se prilagođavamo svetskim trendovima što je dobro da kad neko emituje tvoju pesmu ti i plati za to. Promena 2000.-tih je donela neke dobre i neke loše stvari. Neki ljudi su seli i (u)videli da je mnogo lepo biti na vlasti i upropastili su „ideju”, a drugi su poturili leđa za „tu stvar” kao Đinđić koji je zbog toga poginuo.

***

Neko kaže„prodao sam pesmu”. Ja pesmu nikada nisam prodao samo sam ustupio svoja autorska prava na nju. E, sad, oduvek se po novinama i medijima (s)pominju ogromne cifre. To nije tako, ni blizu. Drugo je kada si izvođač, pa ako si blizak sa vlastima onda ti oni organizuju i plate iz budžeta da pevaš po trgovima. Autori sami ne „dobacuju” toliko cifre, ni približno. Znam da ljude to oko para najviše interesuje. Otprilike autorska prava na mesečnom nivou izbose koliko jedna naša prosečna penzija. Eto, toliko. Meni je O. K., nikada nisam bio alav na pare, nisu mi trebali „avioni, kamioni”…

***

Imam dosta godina, punih 75. Za vreme Druga Tita sam radio rok kompozicije iskreno i ne razmišljajući o njemu. Od njega i ostalih, zaista dok sam radio sa „Smakom”, Slađanom Milošević, „Zlatnim prstima”, „Nokautom”, „Vatrom”… nismo osećali bilo kakav ne pritisak već ikakvu zainteresovansot sistema i režima za ono što snimamo. Ni za ni protiv. Ali, sama činjenica da smo, recimo, snimali ploče u inostranstvu, kao „Smakov” album „Crna dama” u „Morgan” studiju u Londonu ili „Crvene usne” u Dizeldorfu gde sam bio i ja, mogli smo lako i bez problema da idemo. Za razliku od početka, naše takozvane „demokratije”.

***

Mahom, iz pesama sam to naučio, svaka borba za vlast sadrži samo prikriveni motiv pljačke i lagodnog života. Moj deda je uvek govorio – samo da ne menjamo vlast, jer su ovi došli na vlast goli k’o pištolj i sad su se nafatirali a, ako dođu neki drugi, pa dok se oni nafatiraju mi pocrkasmo. I, tako sve u krug. Ali, redovno izlazim na izbore. Tu sam za grčki model, da su svi obavezni da na njih izađu, a sa listićem ako neće da glasaju neka urade šta hoće. Da ne bude ono: „demokratija je teror manjine nad većinom a diktatura većine nad manjinom”. Bukovski je lepo rekao: „Bolje gradite na pesku i na vodi nego na ljudima, postojaniji su”.

***

Aktivan sam i u penziji, ne prekidam umetnički rad. Sada najviše živim od tantijema, pre svega od „Smaka”, a „najplaćenija” kompozicija, dakle i najemitovanija su „Daire”. Druga je „Amsterdam”, pa „Crna dama”, „Profesor”… tim redom. A, od narodnjaka „Nevera moja” i „Naslednica”. Sad pre nekoliko dana su me pozvali iz Beča i poslao sam im pesmu, baš namensku – „Svadba stoleća”.

O sagovorniku

Tekstopisac i kompozitor rok/pop i neve narodne muzike Mirko Glišić rođen je 6. avgusta 1949. godine u Županjevcu kod Kalenića u Levču. Treće je dete majke Stanije i oca Miloša (starija braća Miladin i Slobodan su preminuli). Odrastao u Kragujevcu u naselju Abisinija koje više ne postoji. Završio je Osnovnu školu „Moma Stanojlović” i Građevinsko-tehničku školu a studirao je na Višoj školi za građevinarstvo Zagrebačkog Sveučilišta, Odeljenje u Subotici. Radio je u kragujevačkom Preduzeću za puteve i „Estradi Šumadije i Pomoravlja”. Penziju je stekao u statusu slobodnog umetnika.

Autor je stihova i muziku za oko 1.000 rok, pop („Smak”, „Zlatni prsti”, Slađana Milošević, Oliver Mandić, Boris Aranđelović, „Crvene usne”, „Vatra”, „Ljubav i mržnja”…) i folk pesama (Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Merima Njegomir, Snežana Đurišić, Miloš Bojanić, Radiša Urošević, Zoran Jovanović… ).

Legendarna rok grupa SMAK dobila svoj spomenik: Kragujevčani različito „ocenjuju” idejno rešenje (FOTO)

Oženjen je suprugom Svetlanom, otac dve ćerke (Aleksandra i Bojana) i deda dve unuke i unuka (Sofija, Emilija i Mihajlo).

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Kako je izgledalo protest u Kragujevcu: Demonstrantima se obratio provokator (FOTO)

Mjuzikl Zorba kragujevačkog Teatra pred beogradskom publikom u Pozorištu na Terazijama

Urušavanje nosećih stubova društva: Nemamo pravo da ćutimo – Pokret građana Kulturna revolucija

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“