Crna Gora: Njegovo veličanstvo vranac

Ja bih u vinski prostor Crmnice uključio i Rijeku Crnojevića i Vranjinu, jer su tamo proizvodili – ili još proizvode – nezaobilazne saputnike crmničkog vina – sušenu ukljevu (u detinjstvu smo je znali kao „saragu“, nanizanu na krug vrbovog pruta) i dimljeni krap.

Da je vino važno za dobrobit države (i dinastije) shvatio je crnogorski knjaz Nikola, kada je i on podigao svoj vinograd na obodu Skadarskog jezera. Ne znam da li je išta od tog vinograda ostalo – nisam pitao u Virpazaru – a tradiciju danas nastavlja najveći vinograd u Evropi, Plantaže, na suprotnoj strani jezera, u Ćemovskom polju.

Vranac je na ovom prostoru suveren. Ime koje se čak i ne menja po padežima. Kratošija mu je, verovatno, mati, kako to pokazuju najnovija genetska ispitivanja, ali se manje koristi, kao i lisica i krstač. Vranca ima i drugde, ali jedan je crmnički. I najbolji je kada se vino proba na licu mesta, kod proizvođača u nekom od dvadesetak crmnička sela. Oni prave vino isto kao ono koje je, na izložbi u Londonu 1905. godine, dobilo najviše priznanje.

Na kamenom mostu u Virpazaru nalazi se putokaz. Nadesno, u Crmničko polje, Boljevići i Limljani, a nalevo, Godinje i Seoce. Uputili smo se u Godinje. U njemu je sve što traže vinogradi da bi dali najbolje vino: crvenkasta krečnjačka zemlja; planina koja ih zaklanja od vetra; umerena temperatura i odsaj jezerske površine za blago sazrevanje.

Gosti smo Zorana Lekovića, u kamenom podrumu koji izgleda kao da je iz 1521. godine, kada se u turskim defterima pominje Crmnica. Profesor Milan Jovanović, redovni posetilac Crmnice, najbolje opisuje Zoranov vranac: tamno-crven, sa ukusom zrelih višanja, jak na alkoholu ali pitak, a nekoliko čaša – ne više – vrhunac je uživanja.

Godinje se prvi put se pominje i pre turskih popisa. Tu su gospoda Balšići imali letnjikovac, sa koga se pruža lep pogled na jezero i ostrvce Grmožur (čuveni zatvor Knjažev). Kuće su od kamena, sa krovovima od ćeramide. Na brdu iznad sela bila je nekada granica sa Turskom. Ako s one strane nisu smeli da potežu oružje, mogli su da bacaju kamenje.

Zato su u Godinju kuće pripijene jedna uz drugu i povezane kroz podrume i nadstrešnice, tako da su meštani mogli da kroz selo i do izvora idu zaklonjeni. Do jezera i vinograda i vrtova sa žbunovima nara, kamenje već nije dopiralo.

Na tom potesu su posle zemljotresa podignute nove kuće, a stare, koje čine lepotu Godinja, polako propadaju.
Ima još o Godinju, na primer, kako je ovdašnja lepotica u Londonu, u isto ono vreme, predstavljala Crnu Goru… o tome drugi put, Godinje nije daleko.