Čubura u staro gvožđe

Oblom, razgaženom kaldrmom, klepetavo su se gegala rasklimana zaprežna kola iz pravca Velike porte. Uvek se to, kao po nekom pravilu, dešava u rano jutro ili u kasno poslepodne – dok sunce ne upeče, a i kad malo zahladi.
Vukao ih je neugledni konjić, neko bosansko kljusence, rasno, kako su objašnjavali poznavaoci. Živi samo u ovim našim krajevima; malo jede, spava na otvorenom, a može dobro i da potegne. Bilo je nekako braonkasto, rebrastog tela, tankih nožica i prepoznatljivo dugačke, svetle grive, koja je gusto padala preko pametnih crnih i tužnih očiju. Imalo je ogroman čupav rep.
Na prednjem sedištu, sklepanom od dasaka, sedeo je mlad, naočit Ciganin, sa zadimljenom cigarom u ustima, mada bi mu lula bolje pristajala, a iza njega Cigančica, skoro devojčica, sa bebom u naručju. Bila je ogrnuta šarenom maramom, a detence je stezala, kao umotanu lutku, na svoja nedra, stalno ga primičući ka nehajno izvučenoj obloj, nabubreloj sisi, koju su dečije ručice žedno stiskale.
Iza njih, na kanatama, par akumulatora, neke smotane bakarne žice, čelični federi i amortizeri, skakutali su praveći još veću galamu kad god bi drveni točkovi slučajno naleteli na neki poveći oblutak u džombavoj kaldrmi.
Za kolima, iza one štrkljave – čvornovate rude, na podužem od prljavštine pocrnelom kanapu, vuklo se sitnim koracima i omanje lepo kučence. Rundavo, crno-belo, bistrooko i strpljivo, isplaženog jezika…
– Staro gvožđe, bakar, akumulatori stari, kupujem… – orilo se ulicom uz lupnjavu rasklimatanih točkova.
– Kazani bakarni, slavine, kvake stare, mesing kupujemo, papir stari nosimo…
Ponekad bi ta kola sama od sebe stala. Ciganin bi lagano skočio na trotoar, da nešto popravi, pritegne neki šraf i priveže poneku žicu – kanap, koji je držao ceo ovaj pokretni krš i otpad da se ne raspadnu na samoj ulici, da pokupi neke kartonske kutije…
Tada bi i kučence šmugnulo pod kola da prilegne, da se malo odmori i pripremi za dalje klancanje. Zaglabalo bi i koru hleba koju mu je gazda katkad bacao iz džakčeta okačenog na pobočni kočić koji je pridržavao one kanate – daščane stranice na kolima.
I vodu je točio sa avlijskih česama u neku probušenu kantu, koju je davao „bosancu“ da utoli žeđ.
Nakupac starog gvožđa koristio je te iznenadne pauze da servilno i službeno popriča sa prolaznicima i komšijama objašnjavajući im cene i uslove otkupa.
One godine, kada su se pojavili prvi električni bojleri, Ciga je napravio i posao karijere. Otkupio je sve one bakarne kazane za vodu u kupatilima zajedno sa mesinganim slavinama i tuševima. Poseban pazar su mu bila i lepo ornamentisana postolja za te stare kazane, izlivena od neke legure koju su svi sa strahopoštovanjem nazivali – tuč. To su bile prave male peći, sa vratancima, pepeljarom, rešetkom nad gorionikom i okruglim žljebom u koji se uglavljivao onaj bakarni kotao.
Uz njih su, pride, otišli i liveni kuhinjski lavaboi, sa školjkastim dnom, od belog emajla, koje smo zamenili modernijim, aluminijumskim sudoperama, slovenačkim.
Za tim tučanim lavaboima i dan-današnji žudim.
Evo ga danas ponovo. Pitao sam se da li ja to sanjam ili je Čubura opet ona stara? Da nije ovih novih trolejbusa i žute „osamdesettrojke“, prosto bih poverovao da se sve ono napred desilo ovoga juna.