Čudovišta koja su mogla da budu stvarna prema naučnicima: Da li su postojali vampiri, grifoni i kraken?

Čudovišta vekovima unose strah – od vukodlaka i vampira do jetija i čudovišta iz dubina mora, mitološka bića su inspirisala brojne narodne priče i kulturna dela – da ne spominjemo neke razrađene obmane.

Upravo takve priče naterale su mnoge neustrašive istraživače u divljinu, u nadi da će prikupiti definitivan dokaz o postojanju takvih bića.

Neki su identifikovani kao stvarne vrste, neki su potvrđeni kao fikcija, a drugi ostaju predmet strastvene debate.

Bića koja nauka još nije opisala nazivaju se kriptidima – što označava njihov ‘skriveni’ status – a proučavanje ovih misterioznih životinja naziva se kriptozoologija.

Ali šta nauka može da kaže o mitološkim bićima? Da krenemo redom, piše Science Focus.

Vampiri, čudovišta koja predstavljaju bolest

Vampiri su mnogo puta prikazivani u književnosti, filmu i na televiziji. Međutim, naučnici su nagađali da je legenda potekla od jednog od nekoliko veoma stvarnih medicinskih stanja.

Najčešće pominjano je porfirijsko oboljenje, retka grupa poremećaja koja uzrokuje nepravilnosti u proizvodnji hema, molekula prisutnog u krvi. Porfirija dovodi do nakupljanja toksina u koži, čineći obolele osetljivim na svetlost i uzrokujući propadanje usana i desni, što može objasniti prikaze vampira sa očnjacima ili deformisanim licem.

Druga sugestija je da opisi vampira odražavaju neke simptome koje doživljavaju ljudi koji boluju od tuberkuloze, uključujući bledu kožu i krv oko usta. Tuberkuloza je visoko zarazna, što može dovesti do verovanja da se vampirizam prenosi pijenjem krvi.

Međutim, postoje i oni koji misle da je legenda o vampirima rezultat nesporazuma i strahova od smrti i raspadanja. Koža se povlači nakon smrti, stvarajući iluziju da kosa i nokti i dalje rastu. Neki stvarni sisari – uključujući vampirske šišmiše i pijavice – hrane se krvlju, mada ima malo dokaza da su ova bića inspirisala mit.

Jeti

Vekovima stara legenda o Jetiju, velikom, dvonožnom dlakavom stvorenju sa ogromnim stopalima koje luta Himalajima dugo je privlačila pažnju istraživača i kriptozoologa širom sveta.

Majmunoliki ledeni duh pojavljuje se u mitovima Lepča, autohtonih naroda Nepala, Butana i severoistočne Indije. Međutim, jeti je stekao globalnu slavu početkom 20. veka kada su britanski planinari prijavili da su ga videli. Čak su i doneli uzorke krzna, kostiju i kože. Međutim, savremena nauka je opovrgla tvrdnje da su ovi uzorci pripadali jetiju.

Analize DNK 2014. i 2017. godine pokazale su da su navodni uzorci jetija zapravo pripadali smeđim medvedima, crnim medvedima, belim medvedima i drugim – veoma stvarnim – sisarima.

Morske zmije

Priče o gigantskim morskim zmijama datiraju od antičkih vremena, ali su postale češće kada su Evropljani počeli šire da istražuju okeane u 15. veku. Naučnici smatraju da je dobar kandidat za izvor takvih priča gigantska riba pojas, najveća kostna riba na svetu, koja može narasti do 8 metara i često ume da pliva vertikalno.

Ova gigantska riba, koja se nalazi u umerenim i tropskim vodama, veći deo života provodi u dubokom okeanu, dolazeći na površinu samo ako je pod stresom. Neki izveštaji sugerišu da riba pojas reaguje na seizmičku aktivnost pre zemljotresa ili cunamija, što bi moglo da objasni mit da su morske zmije čudovišta glasnici propasti.

Grifon, strašno biće sa krilima

Legende o čudnim stvorenjima s krilima, lavljim telom i glavom orla datiraju od 7. veka pre nove ere u centralnoj Aziji. Smatra se je da je inspiracija za ovo mitsko biće, koje navodno čuva zlatna blaga, došla iz ranih otkrića fosila dinosaurusa.

Jedna od vrsta, na osnovu koga je verovatno nastala priča o grifonima bila je Protoceratops, dinosaurus sa kljunom koji je živeo u Aziji pre 75 do 71 milion godina. Njegovi fosilizovani ostaci otkrili su skitski zlatari u Gobi pustinji pre oko 2.000 godina. Međutim, opisi grifona kao čudovišta datiraju pre ovih otkrića.

Kraken, strah iz dubina

Gigantsko stvorenje slično hobotnici koje uništava brodove, kraken, potiče iz skandinavskog folklora oko početka 18. veka, ali su priče o ogromnim stvorenjima sa pipcima dugo pričane širom sveta.

U ovom slučaju, stvarnost nije toliko daleko od mita: otkrivene su dve vrste ogromnih hobotnica koje žive u dubokom okeanu, što može da objasni poreklo priča.

Veliku hobotnicu, koja može narasti do 13 metara, prvi put su opisali naučnici krajem 19. veka, dok je nešto manja kolosalna hobotnica, otkrivena početkom 20. veka, i može da naraste do 10 metara dužine.

Živeći na takvim velikim dubinama, ova stvorenja su teška za proučavanje i relativno se malo zna o njihovim navikama, iako analiza sadržaja njihovih stomaka otkriva da love ribu i manje hobotnice, a ne mornare. Glavni predatori su im kitovi ulješure, a tragovi usisavanja na živim kitovima ukazuju na epohalne bitke između glavonožaca i kitova.

Uprkos svojoj veličini, takve hobotnice verovatno nemaju sposobnost ili sklonost da napadaju velike brodove. Ipak, lako je razumeti zašto su ova bića izazivala strah kod mornara, bilo je dovoljno samo da ih vide.

Sirene

Čudna, često lepa vodena stvorenja s ljudskim trupom i ribljim repom pojavila su se u folkloru hiljadama godina.

Mit bi mogao da potiče iz Sirije oko 1.000. p.n.e. u i da predstavlja Atargatis, boginju plodnosti koja je skočila u jezero i pretvorila se u ribu.

Mnogo kasnije, evropski mornari u 15. veku vratili su se s izveštajima o viđenjima sirena. Kolumbov opis bića sličnih sirenama viđenim blizu današnjeg Haitija 1493. godine sugeriše da bića nisu toliko lepa jer imaju muške crte lica.

Bića koja su mornari videli verovatno su bila lamantin i dugong – veliki, biljojedni morski sisari poznati i kao morske krave. Narastu do oko 3-4m dužine i ponekad izlaze iznad površine „stojeći“ na repovima.

Još jedan faktor koji je možda doprineo vizijama mornara bio je skorbut. Simptomi ove bolesti koja je pogađala moreplovce na dugim putovanjima, a koja je uzrokovana nedostatkom vitamina C, uključuju halucinacije. Spojite usamljene mornare sa vizijama izazvanim skorbutom i otprilike veličinom morskog sisara i možete zamisliti kako su se razvile priče o sirenama.

Minotaur, biće iz lavirinta

U grčkoj mitologiji, Minotaur je biće sa glavom bika i telom čoveka, koje je živelo pod zemljom u lavirintu.

Priča u svojoj najranijoj formi datira iz bronzanog doba minojske civilizacije na ostrvu Krit. Međutim, prikazivanje Minotaura kao ljudsko-bikovskog hibrida čudovišta došlo je kasnije; originalno je opisan jednostavno kao zver ispunjena besom koja živi ispod zemlje i uzrokuje uništenje iznad.

Ovo nam daje trag o poreklu Minotaura, koji bi mogao pružiti objašnjenje za razorne zemljotrese.

Krit se nalazi direktno iznad glavne subdukcione zone – područja gde jedna tektonska ploča klizi ispod druge, izazivajući podrhtavanje. Ostrvo se nalazi na maloj Egejskoj ploči, koja se uzdiže dok se znatno veća Afrička ploča subdukuje ispod nje. Kao rezultat toga, Krit je bio izložen mnogim velikim zemljotresima. Takva seizmička aktivnost može da bude koren mita o Minotauru – dugo pre nego što se razvila nauka o tektonici.

Jednorog

Često prikazivan kao beli konj sa jednim, spiralnim rogom koji raste između očiju, jednorog je jedno od najpoznatijih mitskih stvorenja. Najraniji prikazi jednoroga potiču iz oko 3300. p.n.e. u Južnoj Aziji i verovatno su bazirani na auroksima, izumrlim dvorogim divljim govedima.

Pogrešno prevođenje hebrejske reči za auroksa (ili možda oriksa), re’em, u grčku reč monokeros, ‘jedan rog’, može objasniti kako je kasnije nastao mit o jednorogu.

Legenda je stekla popularnost u srednjem veku kada su mornari donosili kljove u Evropu i prodavali ih kao rogove jednoroga. Zapravo, takvi rogovi uvek su poticali od narvala, srednje velikog kita sa jednim kljovom – zapravo izduženim, spiralno rastućim očnjakom – dužine do 3 metra.

Čudovišta koja ne postoje – četiri poznate prevare

Bigfut

Lokalne novine su 1958. godine izvestile o otkriću gigantskih otisaka stopala čudovišta u Blaf Kriku, Kalifornija, pripisanih Bigfutu (ili Saskvoču). Zapravo otiske je napravio Rej Volas, kao šalu, a šalu je otkrio njegov sin nakon što je Rej preminuo 2002. godine.

Fidži sirena

Američki kapetan Samjuel Beret vratio se sa putovanja sa mumificiranom sirenom koja je bila izložena u Njujorku, Bostonu i Londonu. Ispostavilo se da je bila kompozitna tvorevina japanskih ribara, sa glavom i trupom majmuna ušivenim na telo i rep ribe.

Čudovište iz Loh Nesa

Fotografija hirurga pukovnika Roberta Vilsona unela je veliku pometnju. On je snimio čudovišta iz Loh Nesa 1934. godine, 60 godina kasnije otkriveno je da je reč o velikoj prevari. Fotografija je bila lažirana pomoću plastične glave i vrata pričvršćenih za igračku podmornicu.

Vilenjaci

Fotografije koje su snimile rođake Elsi Rajt i Fransis Grifits u Kotingleju, Jorkšir, početkom 20. veka, činilo se da prikazuju devojčice sa vilenjacima. Slike su naišle na oduševljenje i skepticizam. Ali više od 60 godina kasnije, devojke su priznale da su vilenjaci izrezani iz dečje knjige.