„Da kucnem u drvo“: Šta znači i odakle potiče ova navika?

Tako je kuckanje po površini drveta trebalo da prizove duhove iz stabla u pomoć.

Prema Dictionary-ju, neki ljudi kažu: „Da kucnem u drvo“, a onda pokucaju o drvenu podlogu za sreću, kada daju konstataciju koja je do tada bila istinita i žele da i dalje bude istinita, recimo –  „Do sada nikad nisam imao nesrću, da kucnem u drvo”.

Kasnije, kucanje o drvenu površinu postalo je način da prizovemo sreću ili se zahvalimo na njoj, jer je buđenje duhova počelo da se smatra uznemiravanjem mrtvih, koje može imati sasvim suprotan efekat, odnosno prizivati nesrću.

Međutim, prema nekoj drugoj teoriji, kucanje o drvo je nastalo u Irskoj, gde su pagani kucanjem zahvaljivali vilenjaku na srći koju su imali kad im je bila potrebna.

Tradicionalno, ljudi kada govore o sopstvenoj dobroj sreći, to proprate brzim kucanjem u komad drveta da im se srća ne pokvari. U skorije vreme, jednostavno izgovaranje fraze „kucaj u drvo“—ili „dodirni drvo“ —zamenilo je doslovno kucanje.

Odakle je to došlo?

Pre nego što su se moderne religije pojavile da pokvare zabavu svojim pravilima o idolopoklonstvu, mnoge paganske grupe i druge kulture širom sveta obožavale su ili mitologizovale drveće. Neki narodi su koristili drveće kao proročišta a neki su ih čak uključili u rituale obožavanja.

Određene etničke grupe, poput starih Kelta, smatrale su drveće domovima duhova i bogova.

Prvo moguće poreklo kucanja po drvetu je to što je to moderniji ekvivalent galami koju su paganski Evropljani kortistili da bi oterali zle duhove iz svojih domova ili da bi ih bukom sprečili da čuju da je neko srćan, pa samim tim dobiju priliku da srću i pokvare.

Drugo sugerisano poreklo je da su neki od ovih obožavalaca drveća polagali ruke na drvo kada su tražili naklonost duhova ili bogova koji su živeli u njemu, ili da su dodirivali drvo i zahvaljivali mu se nakon dolaska sreće kao izraz zahvalnost natprirodnim silama.

Tokom vekova, verski obred se možda pretvorio u sujeverno kucanje koje priznaje sreću i održava je.

U oba slučaja, cilj je traženje zaštite od zavisti i besa – od zavisti zlih duhova i gneva bogova, koji prkosno gledaju na smrtnike sa previše ponosa, i koji se posebno nerviraju kada su oni odgovorni za ljudski sreću, a ljudi nisu zahvalni.

Prema nekim autorima, postoji hipoteza da je kucanje u drvo jednostavno došlo iz dečje igrice iz viktorijanskog doba pod nazivom Tig Touch-Wood  (The Boy’s Modern Plaimate, 1891).

Naime, u toj igrici neophodno je da igrač dodiruje jedno od označenih stabala drvća kako Tig (osoba) ne bi mogao da ga dodirne. Jedina Tigova šansa da uhvati  igrača jeste dok prelće od jednog stabla do drugog.

Nasuprot pomenutoj teoriji, Oxford Reference piše da je „dodirivanje gvožđa“ ipak zabeleženo ranije od „dodirivanja drveta“.

Navodno, postoje pokazatelji da je dodirivanje gvožđa zabaleženo 1738. godine – „U vreme vladavine kraljice Marije, postojala je igra ‘Tag’, gde se momak spasava dodirujući hladno gvožđe“.

Dodirivanje metala i izgovaranje „hladno gvožđe“ je naizgled slično onome „dodirni drvo“, pa možda zaista postoji neka korelacija između ove dve prakse.

Ipak, simbolika dodirivanja gvožđa razlikuje se od kucanja u drvo jer postoji široko rasprostranjeno i drevno verovanje da je gvožđe efikasna zaštita od veštica, vila, đavola i drugih vrsta potencijalno zlih ili problematičnih bića, a niz drugih verovanja o gvožđu je zabeležen kada su u pitanju lekovi, tabui i sreća.

Sa druge strane, jedno od objašnjenja može biti i to da se kucanjem ljudi pozivaju na zaštitu Isusa Hrista, jer je krst napravljen od drveta.