Da li je deljenje saveta dobra ideja?

Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška.

Na slici engleskog slikara Džona Gilberta iz 1840. godine, vidimo Don Kihota koji savetuje svog pratioca Sanča Pansu. U prostoriji su samo njih dvojica. Don Kihot sedi zavaljen u raskošnoj fotelji, u opuštenoj pozi, sa prekrštenim nogama. Uveren je u svoje reči i uzdignutim prstom kao da naglašava izgovoreno. Sančo Pansa sedi na hoklici i položaj njegovog tela ostavlja utisak da je u grču. Savete prima stisnutih pesnica, kao da prima pogrdu kojoj jedva čeka kraj. Stara izreka kaže da slika govori više od hiljadu reči. Iz hijerarhije koja vlada u kompoziciji slike možemo jasno videti da savetodavac zauzima centralno mesto na platnu, dok je onaj koji prima savete ne samo u podređenom položaju već biva i istisnut iz kadra. Da li ova slika reflektuje određene situacije koje su univerzalne i aktuelne i nakon više od sto pedeset godina?

Da li vam se dogodilo da kada se suočavate sa nekim problemom ili prolazite kroz neko krizno razdoblje, skoro svi iz vaše okoline znaju šta treba da se radi u toj situaciji, a da ih i ne pitate? Preciznije, znaju šta vi treba da uradite i kako da postupite. I prilično su izdašni sa predlozima, konstatacijama, i nadasve sa savetima. Kako se vi osećate u toj situaciji?
Situacija može da bude i obrnuta – kada neko drugi ima problem, a mi smo ti koji bez pitanja, spremno uskačemo sa rešenjima i savetima. Kako deljenje saveta utiče na relacije između ljudi?

Deljenje saveta

Deljenje saveta može da bude problematično i za onog koji savetuje i za onog kome je savet upućen. Za onog koji savetuje, zato što može da se suoči sa neočekivanom reakcijom ljutnje, besa i uvređenosti. Ta reakcija može da pokrene lanac događaja koji mogu da vode ka zahlađivanju odnosa i prekida komunikacije, a time i prekida prijateljstva ili emotivne veze. Deljenje saveta u poslovnom okruženju može da stvori lošu radnu atmosferu. U određenim osetljivim situacijama, deljenje saveta može da stvori čak i neprijatelje.

Kada neko dobija savete koje nije tražio može da ima osećaj da ga neko zatrpava nepotrebnim sadržajima koji za njega predstavljaju samo teret. Može da ima osećaj da je pod prisilom i da počne da izbegava tu osobu.

Otvaranje i ranjivost

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše. Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška. Potrebno im je da osete da smo tu sa njima dok nam pričaju ono što je za njih bolno. Ponekad im je samo to i potrebno, da bi osetili olakšanje, razbistrili svest, postali svesni nečega što do tada nisu videli i nastavili dalje.

Kontakt sa sobom

Ako ih zaspemo bujicom saveta, prekidamo njihov kontakt sa unutrašnjim procesima i sadržajima. Kako to izgleda? Umesto da prate sebe, primorani su da prate ono što mi imamo da im kažemo. Često nisu u stanju da to isprate zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, ali iz kurtoazije klimaju glavom. Onda obično zaćute i tu se kontakt sa sobom prekida. Uskoro se prekida i razgovor, jer ako neko ne može da priča o onome što mu je zaista važno u tom trenutku, razgovor prestaje. Prestaje tako što savetovani ili nastavlja da priča o trivijalnim stvarima (npr. šta je ko kupio i ko je koga sreo) ili, ako nema snage za to, ubrzo ustaje i odlazi. Ali odlazi sa osećajem da je je pokušao nešto da kaže i podeli, a da nije imao ko da ga čuje, sasluša i podrži. To može da doživi kao dodatno opterećenje na već postojeću teskobu.

Promena distribucije moći

Sa savetima treba obazrivo i zbog promene distribucije moći koja se neizostavno javlja između savetodavca i savetovanog. Naime, od trenutka kada otvori usta da bi savetovao, savetodavac ulazi u nadređenu ulogu u odnosu na onoga kome je taj savet upućen. U slučaju kada neko otvoreno zatraži ili pita za savet, ta podela uloga je unapred određena i obe strane su sa njom saglasne, dok u slučaju nezatraženog saveta, promena distribucije moći može da bude neprihvatljiva ili uvredljiva za onog koji dobija savete koje nije tražio. Jer, neverbalna poruka koju savetovani može pritom da primi je da je nedovoljno sposoban da rešava svoje probleme, te da će sada neko sposobniji da mu kaže šta da radi. Upravo ova neverbalna poruka može da bude jedan od razloga za burne reakcije na nezatraženo savetovanje – pobunu protiv primoravanja na podređeni položaj i nametanja sadržaja koji nisu traženi, a vrlo verovatno su i nepotrebni.

„Deljenje“ vs. „davanje“ saveta

Na razliku između traženih i netraženih saveta mogu da upute i glagoli koji ljudi koriste pri izražavanju. Netraženi saveti se obično dele („Eno ga, deli savete“), a traženi daju („Idem kod stručnjaka da mi dà savet“). Pritom, glagol „deli“ nekima može da asocira na lakoću deljenja karata pri komšijskom opuštenom kartanju, a glagol „daje“ da podrazumeva određeno vaganje, procenu i uzimanje u obzir slojevitosti cele situacije i konteksta u kome se dešava problem koji osoba ima. Naime, ni jedan problem se ne dešava izolovano, sam od sebe i ničim izazvan, već je deo jedne celine, proizvod međusobnog delovanja osobe i njene okoline. Zato je i važno sagledavanje celog konteksta.

Preuzimanje odgovornosti

Pored toga što dovode do promene u distribuciji moći, nezatraženi saveti mogu da budu nepromišljeni, neadekvatni i na kraju krajeva štetni. Često imaju više veze sa onim ko ih deli i njegovim potrebama, negoli sa onim kome su upućeni. Ako pođemo od pretpostavke da svako najbolje poznaje sebe, jedno od najlogičnijih pitanja koja se nameću je da li onda neko drugi može da zna šta je najbolje za nas? A tu je i pitanje preuzimanja odgovornosti – ko će da preuzme odgovornost i da snosi posledice ako stvari krenu po zlu nakon što je savetovani prihvatio savet?

Autorka je psihoterapeut, specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs