Da li je ljubav zaboravljena veština?

Od postanka čovečanstva kakvog poznajemo, odnosno odvajanja čoveka od njegove primalne instinktualne prirode, preko antičkog i srednjeg pa sve do savremenog doba, ljubav je centralna tema svih ljudi na planeti. I zaista, nije da mislimo kako je ona nevažna.

Zapravo, mi čeznemo za njom: gledamo bezbroj sladunjavih romantičnih filmova, slušamo srceparajuću muziku, čitamo prozu i poeziju koja obiluje srećnim i nesrećnim ljubavima. Međutim, nema gotovo nijednog poduhvata koji započinju sa tako velikim nadanjima, a koji se ipak vrlo često izjalovi. Zašto se to dešava? 

Voleti je lako?

Izgleda da je nagla kulturna tranzicija dovela do ovako raširenog mišljenja. U viktorijanskom dobu pa sve do početka 20-og veka, ljubav nije bila svojevoljno lično iskustvo koje bi moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji – između porodica, pomoću provodadžije ili bez pomoći takvih posrednika. Brak je uglavnom sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav nekako sama od sebe vremenom razviti.

Početkom 20-og veka, viktorijansko shvatanje ljubavi ustupa mesto modernom načinu razmišljanja – traženju „romantične ljubavi“ koja bi kasnije bila krunisana brakom. Nakon oslobađanja od krutih stega konzervatizma, kultura ostavlja pijedestal ljudskoj slobodi i njihovim pravima. Ljudi polako počinju da traže drugu polovinu koja će im obezbediti bajkovito romantično iskustvo. Međutim, sreća savremenog čoveka sada se zasniva na gladi za kupovinom, na ideji tržišno-korisne razmene. Tržišni apetit prouzrokovao je takvo mišljenje – žena i muškarac biraju svoj „paket“ sa najpoželjnijim psihičkim, emocionalnim i duhovnim osobinama, a onda vrše izbor partnera ili partnerke na osnovu onoga šta oni imaju da im ponude, i šta zauzvrat oni njima mogu da daju. Tako se i ova ideja usadila u naše viđenje ljubavi. Potencijalni partneri se posmatraju kao paketi koji poseduju određene sposobnosti i kvalifikacije koji su poželjni kako bi bili što bolje plasirani na tržištu ljubavi, a zatim kalkulišu isplativost robe, razmatrajući da li je vredi iznajmiti „na kraći ili duži vremenski period“. Sada više problem nije u slobodi da biramo, nego načinu na koji biramo, odnosno u objektu ljubavi.

Ljubav kao problem objekta

Pogrešna premisa koja sprečava da nešto naučimo o ljubavi jeste problem objekta, koji je sam po sebi dvosmeran – prema sebi i prema drugima.

Većina ljudi problem ljubavi sagledava najpre kao problem kako biti voljen, a tek onda kao problem voljenja, odnosno sposobnosti da se voli. Zapravo, cela naša problematika se fokusira na to kako biti vredan ljubavi.

U težnji za tim ciljem sledimo nekoliko puteva. Muškarci često slede put uspeha, bogatstva, statusa u društvu i moći. Žene su uglavnom preorijentisane na sopstvenu privlačnost, neguju telo, brinu o stilingu… Ostali načini koje zajedno koriste i muškarci i žene jeste razvijanje finih manira, prijatne i zanimljive konverzacije, tolerancije, dobronamernosti, sve u svemu socijalno i kulturološki poželjnog ophođenja. U suštini, ono što većina ljudi podrazumeva pod „biti vredan ljubavi“ je zapravo mešavna onog što znači „imati seksipil“ i „biti popularan“. Naša greška u mišljenju je da smo vredni ljubavi samo ako smo lepo zapakovan paket pun poželjnih osobina prijemčiv za kulturu ovog vremena.

Međutim, kultura se rapidno menja i ako je u jednom trenutku poželjno da posedujemo komunikativnost i ambicioznost, to ne znači da za deset godina ove osobine neće postati demode, a tako će i naš osećaj sopstvene vrednosti naglo pasti u sunovrat.

Sledeći problem objekta ljubavi, jeste odnos prema drugima, kako naći pravi objekat ljubavi. Ljudi veruju da je voleti lako, ali da je teško naći objekat ljubavi, odnosno naći osobu koja bi nas volela zbog onoga što jesmo.

Dokle god mi sebe vidimo kao objekat koji mora da poseduje određene osobine kako bi bio voljen, isto tako mislimo da nas i drugi posmatraju na taj način, kao objekat koji mora da ima određene karakteristike jer je, u suprotnom, nepoželjan i bezvredan. Time činimo štetu nauštrb cele ličnosti, gušimo svoju istinsku prirodu da bismo se ukalupili, i umesto da nas to učini srećnim, ono samo stvara kontraefekat i produbljuje našu prazninu.

Samo trenutni osećaj

Sledeća pogrešna premisa koja dovodi do mišljenja da se o ljubavi nema šta naučiti zasniva se na mešanju između početnog osećaja „zaljubljenosti“ i trajnog stanja ljubavi, ili bolje rečeno ostajanja u ljubavi. Jasno je da nema veće egzaltacije od one kada se između dvoje ljudi, koji su do tada bili potpuni stranci, izenada sruše zidovi koji su između njih postojali. Taj ushićeni trenutak je jedan od najblaženijih koje ljudsko iskustvo može da dosegne, pogotovu za osobe koje su dugo bile usamljene i izolovane.

Zaljubljenost često pokuca na vrata potpuno neplanirano, a što je još jednostavnije, za nju nema uloženog truda i prolaženja kroz bilo kakav oblik frustracije, već funkcioniše po principu „ili te obuzme – ili ne“. Zasnovana je na lutriji života u kojoj smo samo pasivni posmatrači, nadajući se da ćemo uz pomoć srećnih okolnosti uspeti da osetimo slast čarobnog osećaja zaljubljenosti.

Međutim, takva vrsta ljubavi po svojoj prirodi nije trajna. Vreme prolazi, dve osobe počinju da se upoznaju onakve kakve zaista jesu, a projekcije idealnog partnera polako se povlače ka sebi. Čak i ono malo zanesenosti počinje da bledi, ludovanje jedno za drugim gubi svoj karakter, i sve tako dok njihov antagonizam, razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono malo što je ostalo od prvobitnog uzbuđenja.

Ljubav je umeće

Da bi smo umeli zrelo da volimo, za početak potrebno je odreći se ovih tipova pseudoljubavi, a zatim postati svestan toga da je ljubav umeće na kojem se radi čitav život. Baš kao što činimo ako želimo da saznamo kako se slika, piše, svira instrument ili uči jezik, da bi savladali umeće ljubavi moramo da saznamo šta je ljubav u teoriji, kako se ona primenjuje u praksi, i sve tako dok se praksa i teorija ne spoje u jedno – našu intuiciju.

Ali što je najvažnije, savladavanje ovog umeća mora da bude naš najviši cilj i ništa u životu ne sme da nam bude važnije od tog umeća.

autor je psihološki savetnik, u edukaciji za psihoterapeuta

064/020-92-97

www.nemanjakurlagic.com