Da li je na pomolu prvi lek protiv korona virusa?

Kako dokazati da neki novi lek funkcioniše i da je siguran? Najpre se uradi dvostruko slepa studija, kontrolisana placebom, koju nadgleda nezavisni konzilijum stručnjaka. Taj konzilijum ima široke moći, i može da naredi zaustavljanje studije iz različitih razloga: zbog neželjenih nuspojava (što skoro uvek znači da lek nikada neće izaći na tržište), zbog neefikasnosti (nema znakova da lek pomaže) ili zbog tehničkih problema u izvođenju studije.

Međutim, postoji i jedan pozitivan razlog za prekid studije: zaustavljanje zbog efikasnosti. Naime, ako se brzo pokaže da lek pomaže i spasava živote i da nema značajnih neželjenih nuspojava, postaje nemoralno davati placebo ljudima u okviru studije. Studija se, u tom slučaju zaustavlja i svi se prebacuju na lek.

To se upravo danas desilo sa molnupiravirom u studiji dejstva protiv kovida. Ovo znači da je na putu prvi lek koji izgleda zaista deluje protiv virusa i koji se može uzeti oralno, kao tableta.

Dizajn studije je jednostavan. Angažovani su ljudi kojima je dijagnostikovan kovid kroz pozitivne testove (zatim dodatno potvrđene drugim testom) i koji imaju makar jedan ozbiljan faktor rizika (preko 60 godina starosti, gojaznost, dijabetes ili srčane bolesti).

Svi uključeni u studiju su dobili četiri tablete na dan, tokom pet dana: pacijenti su po principu slučajnosti sortirani u dve grupe: oni u tretman grupi su dobili lek molnupiravir, ostali su dobili inertne tablete.

U trenutku zaustavljanja studije, u placebo grupi je bilo 377 osoba. Od njih je 14.1 odsto završilo u bolnici i osmoro je umrlo. U tretman grupi je bilo 385 ljudi, od kojih je 7,3 odsto završilo u bolnici, i među kojima nije bilo nijedne smrti.

Ovo je daleko najveća efikasnost od svih lekova koji su primenjeni protiv kovida do sada. Oko 50 odsto smanjen broj hospitalizacija, plus potpuni nedostatak smrtnih slučajeva od virusa!

Očekuje se da će podaci biti podneti FDA i EMA za hitnu potvrdu u toku sledećih par nedelja i moguće je da će lek postati široko dostupan do kraja godine ili početkom 2022.

Pre nego što se suviše oduševimo, malo kišnih oblaka koje treba imati u vidu

Ovo je prva studija, broj pacijenata je relativno mali i očekivanja moraju biti u skladu sa time. Molnupiravir će verovatno značajno smanjiti učestalost teške bolesti i hospitalizacije, ali skoro je sigurno da neće baš stoprocentno štititi od smrti.

Važniji problem sledi iz mehanizma dejstva: molnupiravir je lek iz klase nukleotidnih analoga. Šta ovo znači?

Kada se vaša ćelija deli, ona mora da iskopira svoju DNK, tako da obe ćerke-ćelije dobiju po jednu kopiju. DNK se sastoji od pojedinačnih nukleotida, onih čuvenih “slova” A, T, C, i G.

U vašim ćelijama jedan određeni protein, DNK polimeraza, hvata ta pojedinačna “slova” i uklapa ih u novi DNK niz, prepisujući DNK iz majke-ćelije.

Ovo prepisivanje je visoko kontrolisan proces, sa mnogo pauza, korekcija, i čak pokreta unazad, kojima se kopirane informacije brišu pa ponovo pišu ispočetka — jer je za naš organizam od ključne važnosti da se DNK iskopira bez grešaka. Greške u kopiranju su veliki uzrok raznih bolesti, uključujući tu i rak.

Virusi takođe imaju svoje polimeraze, pomoću kojih kopiraju sopstveni genom, što je neophodno za virusnu replikaciju.

Međutim, za razliku od ljudskog tela, oni imaju drugačije prioritete: njima je važno da se što brže razmnože i proizvedu što više virusnih čestica.

Ako neki od tih novoproizvedenih virusa sadrže ogromne greške zbog kojih propadnu, nije bitno, ima milion drugih koji će odraditi posao.

Otuda virusne polimeraze ne proveravaju i ne popravljaju greške u “prepisivanju” sa istom pažnjom kao ljudske.

I to predstavlja razliku koja se može iskoristiti za napad na virus.

Naime, ako virusu “podmetnemo” nešto što izgleda kao nukleotid, ali to u stvari nije, nepažljiva virusna polimeraza može da ga ubaci u virusni genom.

Nasuprot tome, naša ljudska polimeraza primeti da tu nešto ne valja i preskoči uljeza. Time broj mutacija u genomu virusa skače na neodrživo visok nivo: virus se razmnožava, ali ogromna većina novonastalih čestica je toliko izudarana mutacijama da nisu više sposobne za dalje razmnožavanje i procese zaraze.

Mnogi naši antiviralni lekovi se zasnivaju na ovom principu — recimo aciklovir (koji se često koristi protiv herpesa), koji je nefunkcionalni analog guanina (slova “G”). Takođe i AZT, lek protiv side, koji je analog timidina (slova “T”).

Međutim, tu nalećemo i na opasnost: iako naša polimeraza u većini slučajeva primećuje problematičan nukleotid, to ne znači da je on potpuno bezopasan.

Da li ga odbija odmah ili ga prvo ugradi u DNK, pa onda ispravlja?

Da li ga ugradi u DNK a da to i ne primeti, pa onda tek kasnije sistemi za popravku grešaka moraju da uskaču i rešavaju problem?

Tekst u celosti čitajte na online Medium publikaciji “Nauka u Srbiji”, neprofitnom projektu namenjenom proverenom, naučnom i jasnom informisanju građana. Svi autori su naučnici koji koriste svoje znanje i iskustvo za teme koje obrađuju, a urednici svoje medijsko iskustvo. Za još tekstova posetite: https://medium.com/science-in-serbia-nauka-u-srbiji