Da li kao društvo postajemo sve nasilniji

Aktuelni ratovi i kršenje ljudskih prava sugerišu da živimo u jednom od najokrutnijih vremena u istoriji.

Ali dokazi, prema arheolozima koji proučavaju nasilje u prošlosti, sugerišu da pitanje da li smo nasilniji od naših predaka, nema jednostavan odgovor.

Da biste zaključili da su ljudi danas nasilniji od predaka, treba da imate vremensku liniju svih agresivnih akcija u ljudskoj istoriji.

Arheolozi su pronašli neke artefakte koji mogu da budu osnova zapriču o nasilnoj prošlosti ljudskog roda, od skeleta koji bi mogao da bude prva žrtva ubistva, pre oko 430.000 godina do drevnih mesopotamijskih grobnica koje su u kojima su verovatno ratne žrtve.

Ipak, ovi delovi istorije nisu dovoljni da naučnici sklope celu sliku.

Što više idemo unazad u vreme, to je teže proceniti nasilje i ubistva, objašnjava Linda Fibiger, arheolog sa Univerziteta u Edinburgu u Velikoj Britaniji, koja istražuje konflikte u ranim periodima ljudske istorije.

Samo ostaci ne govore kompletne priče.

Sklapanje slike i istorijska linija

Pronalaženje dovoljno dokaza da biste znali da su ljudi u određenom periodu bili nasilni, ili da li je nečija nasilna smrt bila izolovan događaj, nije jednostavno.

Čak i ako autopsija drevnog čoveka ukazuje na brutalnu smrt, ne može otkriti motiv ubice. Neki ceremonijalni činovi, na primer, bili su isprepleteni sa nasiljem jer su ljudi bili žrtvovani bogovima.

„Ne mislim da je praistorija bila u večnom stanju ratovanja i konflikta. Ali na osnovu skeletnih dokaza i procenta osoba sa nasilnim povredama, sigurna sam da je većina ljudi bila svesna nasilja ili su poznavali nekoga ko se sa tim susreo“, kaže Fibiger.

Takođe primećuje da bi percepcija ljudi u prošlosti da li je neko delo bilo zločin, mogla da promeni percepciju o tome da li su živeli u nasilno vreme.

Ako je percepcija faktor, moguće je da trenutno živimo u najmirnijem dobu do sada.

U svojoj knjizi iz 2011. godine „The Better Angels of Our Nature: Why Violence Has Declined“, kognitivni psiholog Stiven Pinker pisao je da su male lovačko-sakupljačke grupe bile najnasilnije u prošlosti, sa najvećim procentom ljudi koji su umirali u ratnim sukobima.

Kako su se zajednice naseljavale u organizovanije države, bile su u prilici da postanu „civilizovane“ i razviju veštine empatije, razmišljanja i samokontrole.

„Voleli bismo da verujemo da smo mnogo pametniji, razumniji i civilizovaniji“, kaže Den Falk, evolucionarni antropolog sa Univerziteta Florida State.

„Ali ne mislim da je sve sada bajno.“

Falk, u svom prethodnom analitičkom radu, na osnovu dokaza koje je Pinker prezentovao, zaključio je da nije uzeo u obzir veličinu populacija različitih zajednica u svojim proračunima.

To bi moglo da uveća stopu smrtnosti od rata u lovačko-sakupljačkim zajednicama prilikom poređenja sa društvima zasnovanim na državi. I iako je veći procenat male zajednice možda umro u konfliktu, Falk tvrdi da to više govori o napadima koje su pretrpeli nego o njihovom sopstvenom nasilnom ponašanju.

Kada je Falk uključio apsolutan broj smrtnih slučajeva (broj smrtnih slučajeva za datu populaciju prilagođen njihovoj veličini) u proračune, otkrio je da je veličina populacije, a ne vrsta strukture civilizacije, određivala da li će društvo izgubiti svoje stanovnike zbog ratovanja.

I dok je procenat godišnjih smrtnih slučajeva u državnim društvima bio niži, Falk tvrdi da se broj godišnjih smrtnih slučajeva uvećavao u većim populacijama.

Takođe ne postoji pravilo koje nam govori da smo na linearnom putu prema društvu sa više ili manje nasilja.

Najstariji dokazi

Nova istraživanja objavljena ovog meseca u časopisu Nature Human Behaviour sugerišu da se nasilje kod ljudi povećavalo i opadalo kroz istoriju.

Đakomo Benati, arheolog sa Univerziteta u Barseloni u Španiji i koautor novog istraživanja, kaže da analiziranje trendova nasilja kroz istoriju, često postaje žrtva pristrasnosti, fokusirajući se na istorijske zapise bitaka ili polarizovane narative drevnog sveta.

Njegov novi rad, jedno od najvećih arheoloških istraživanja nasilja kod ranih ljudi, pokušava da izbegne tu pristrasnost, tako što je analizirao znakove povreda glave ili rana uzrokovanih oružjem kod 3.539 skeleta koji su pripadali ljudima koji su živeli u sedam bliskoistočnih zemalja od 12.000. do 400. p.n.e.

Ovo istraživanje je bilo posebno interesantno jer pokušava da kontekstualizuje ono što se dešava, kaže Fibiger, koji nije učestvovao u istraživanju. Veliki skup ljudskih skeletnih ostataka omogućio im je da povežu traumatične smrti sa poznatim konfliktima, ekonomijom i nejednakom raspodelom resursa i bogatstva izazvanim klimatskim promenama.

„Spajanje ovih stvari daje bolju predstavu o životima ljudi“, kaže Fibiger, „i o tome šta je moglo da eskalira konflikt i poremeti odnose.“

Politika i nasilje

Međuljudsko nasilje – ubistvo, mučenje, ropstvo i druge okrutne kazne – dostiglo je vrhunac oko 4.500. do 3.300. p.n.e. tokom halkolitskog perioda, zaključili su Benati i njegovi koautori.

Visoke stope nasilja mogle su da budu povezane sa stvaranjem političkih jedinica koje se takmiče za kontrolu, što je moglo da eskalira lokalne svađe u veće i organizovanije konflikte.

Benati kaže da je iznenađujuće otkriće bio postojani pad nasilja tokom ranog i srednjeg bronzanog doba, i sumnja da ima veze sa boljim životnim standardima. „Nakon što smo prošli kroz hiljade fotografija iskopanih skeleta, život pre moderne medicine nije izgledao lepo“, kaže. „Bio je kratak, a ljudi su morali da žive sa konstantnim oboljenjima i bolovima.“

Klima i nasilje
Stope nasilja činilo se da ponovo rastu tokom kasnog bronzanog doba i gvozdenog doba.

Ljudi su možda postali nasilniji zbog sušnije klime. Gvozdeno doba donelo je 300-godišnju sušu koja je doprinela nestašicama useva i masovnoj gladi. Nedostatak vode bi stresirao zajednice, dovodeći do konkurencije za resurse. Ova posesivnost za ograničenim resursima – bilo da se radi o zemlji ili hrani – univerzalni su motivatori za nasilje koje se i danas viđa, ukazuje Fibiger.
Dodatno, imajući u vidu pogoršanu situaciju sa klimom danas, Benati kaže da nam to može reći kako će ljudi reagovati na nestabilnost u budućnosti. Klimatske promene, na primer, ponovo bi mogle najaviti duži period nasilja.

Da li ćemo ikada živeti u miru?
S obzirom na naš krvavi zapis i ponašanje tokom konflikta, arheolozi su podeljeni u pogledu toga da li će ljudi ikada živeti u društvu bez nasilja. Fibiger veruje da ljudi nisu suštinski nasilni, već su gurnuti u situacije u kojima moraju da se brane ili da zaštite svoje izvore za život. Učeći iz nasilja u prošlosti, on veruje da ljudi mogu postupiti bolje.

Falk je manje optimističan. Kaže da je moguće da ćemo istrebiti svoju vrstu, s obzirom da smo jednako sposobni za nasilje kao naši drevni preci. Jedina razlika, sada je naš pristup smrtonosnijem oružju i organizovanijim ratovanjima.
„Da biste to dokazali, samo uključite televizor na večernje vesti.“